Ако је први део серијала о фантастичним зверима нешто и обећавао, “Гриндевалдови злочини” дефинитивно су сахранили сваки потенцијални преостали траг добре приче или било какве карактеризације ликова.
Са изузетно ниским оценама на сајту Rotten Tomatoes, не баш сјајним приказима на интернету, и осредњом зарадом на благајнама, јасно је да се филм није допао ни критичарима, ни загриженим фановима, а ни обичној публици.
Најтужније је што је у стварању овог филма учествовала стара, већ опробана екипа, која никад досад није овако промашила. Роулингова, коју је прославила вештина да у књигама конструише компактну и забавну мистерију и осмисли ликове који се памте, чини се, уопште не уме да се снађе у медију филмског сценарија: заплет је непотребно компликован и нелогичан а ликови су танки и често сасвим једнодимензионални. С друге стране, Дејвид Јејтс је режирао већ пет филмова из ове франшизе, укључујући и први део “Фантастичних звери”, и мада ни у једном није нарочито бриљирао, ипак је све до сад успевао да направи солидна остварења која су била забавна за гледање.
“Гриндевалдови злочини” крцати су кафкијанским призорима театра апсурда: гротескне магијске звери се, ни у каквој вези са заплетом, појављују с времена на време и дивљају сценом правећи хаос пре него што их главни лик стрпа у кофер док окамењени пролазници глупо посматрају, Париз и Лондон личе на аветињске градове од картона, а сви сусрети између ликова су случајни. Занимљиво је што у чудној окамењеној атмосфери овог филма први пут постаје упадљиво колико су ефекти магије морбидни и мрачни (сцене људских тела која се ваљају кроз зидове, Нагини која је проклета да се претвара у огромну змију док заувек не изгуби свој облик итд).
Ово би, наравно, могло бити похвално да је Дејвид Јејтс ишта урадио намерно. Међутим, и ово му се омакло, као и много тога – филм личи на апсурдни готски кошмар не зато што је то било ко то планирао, већ зато што је сценарио потпуно неповезан, па ликови и звери улазе и излазе из кадрова без смисла, сумануто бауљајући кроз мрачни празни град испуњен галеријом чудних сподоба.
Дејвид Јејтс је и у ранијим наставцима Харија Потера био склон бизарним кадровима у којима су глумци који су били у другом плану имали обичај да стоје као замрзнути и драматично пиље у оне у првом плану, али је у овом филму уметност пиљења успео да доведе до апсолутног савршенства, па су последње сцене филма баш због тога пре комичне него драматичне.
Једини заиста занимљиви део заплета потпуно је изостављен – пре неколико година, јашући на таласу (или цунамију?) политичке коректности, Џоан Роулинг је објавила да је Дамблдор геј, и да је његов однос са Гриндевалдом, главним негативцем у “Фантастичним зверима”, није био само платонски, мада се није усудила да било шта од тога заиста напише у књигама.
У “Гриндевалдовим злочинима” нема ничег од тога. Заправо, једини смислени конфликт који постоји у филму је однос између двоје бивших пријатеља и љубавника (?), Дамблдора и Гриндевалда, најбољих чаробњака на свету, али не само да се студио не усуђује да их прикаже као ишта више од бивших пријатеља, него њихов сукоб (чак и сусрет) и сасвим изостаје. Можда га можемо очекивати у неком од наредна три (или педесет?) наставака које следе.
Главни лик, Њут Скамандер, ког су после првог дела славили као неочекивано осетљивог протагонисту који успешно крши све стереотипе везане за акционе мушке ликове, и у овом делу и даље је релативно допадљив и нетипичан јунак, али што се тиче сценарија, Едију Редмејну заиста није дато скоро ништа с чим би могао да ради, те и његов лик, као и сви остали углавном само бауља по филму без неког јасног циља,
Џуд Лоу је убедљив и шармантан као млади Дамблдор, али нажалост једва да се уопште појављује у филму.
Сасвим је просечно, али коректно, тумачење Џонија Депа који глуми главног антагонисту. Гриндевалд би требало да буде спектакуларно манипулативни, опасни и заводљиви антихерој мрачне харизме, али уместо тога смо добили Депа офарбаног у бело који се шећка по Лондону у пумпарицама, повремено се енигматично смешка, држи уопштене зле говоре, и усељава се људима у станове као јефтина верзија Булгаковљевог Воланда.
Ипак најгоре од свега је то што апсолутно ништа што се десило у првом филму заправо није важно, нити било шта што су јунаци урадили има икакву поенту – други део почиње као да првог није ни било, сем што је Скамандер сад очајнички заљубљен у Тину (Кетрин Ватерстон), која је, ма колико се то чинило немогуће тешко, успела да буде још безличнија него у првом делу.
Дакле, други део је очигледно замишљен да премости простор до трећег, а у међувремену, све што се десило у првом, у овом наставку је поништено. На крају ове тужне филмске једначине, јасно је само једно: у вечно одложеном значењу, правог филма очигледно нема, а тешко да ће га икад и бити.
Настасја Писарев
