Осим по лепим улогама, одлазећу годину памтиће, како нам открива у интервјуу, по томе што је успео да ради на себи много више него у претходним годинама.
– Чини ми се да сам и као човек и као глумац доста сазрео. Памтићу је и по томе што сам схватио да човек увек мора да буде понизан и скроман да би могао да напредује. То су неке ствари које су много утицале на мене и, наравно, ту је највећа и најзначанија ствар која се десила у 2023. године - енергија која се у мени пробудила, љубав и радост – прича у интервјуу за „Дневников” ТВ магазин глумац Златан Видовић.
Многе ваше колеге прати усуд да их због улоге која их обележи редитељи стављају у „калупе”. Како се борите против тога да сваком својом улогом не упаднете у манир већ да глумом изнова проналазите нове карактере?
– Јесте, тешко је нама глумцима по том питању и то се зна дешавати. Јако је тешко искобељати се из тога. Људи у овом послу иду линијом мањег отпора и траже оно с чим ће имати мање проблема и времена и трошити мање новаца. Имао сма ту срећу да сам заиста радио са различитим редитељима, који су у мени видели различите улоге - од хероја до негативаца, лирских јунака, споредних и комичних улога. Трудим се да сваком дам другачију боју, карактер, ритам, темпо, енергију. То је најважнија ствар за мене као глумца. Верујем у ту изградњу ликова, зато од свих продукција и редитеља тражим много времена за припрему улога, то је једини начин да урадим тако да бар релативно будем задовољан (смех).
Шта највише испашта због вашег пребукираног пословног ангажмана и шта вас враћа „себи”?
– Највише испашта приватни живот - породица, пријатељи, ја на крају крајева (смех), али бирао сам овај пут и не жалим нимало због њега. Мислим да сам благословљен што се бавим послом који волим и што могу да га радим тако да живим од њега, радим нешто што ме чини срећним, читам врхунску драмску литературу, дружим се са сјајним људима, интелектуалцима, уметницима и то ме чини бољим човеком. Наравно да због пребукираног распореда пате људи који те воле, а који нису из мог посла. Све се то да, ипак, изнивелисати и пронађем време за све њих. Не онолико колико бих желео, а опет, да не радим оволико не бих био срећан у неком другом сегменту. Увек човек има онај камен у ципели који га жуља, али битно је да смо здрави и да људи око мене имају разумевања за мој посао који је заиста тежак.
На самом крају 2023. године на Суперстар ТВ стигла је и ваша улога у другој сезони серије „Певачица”. Куда вас је Бојан, којег тумачите, овога пута одвео и како вам се, као гледаоцу, али и глумцу, допада наставак ове популарне приче?
– Ова сезона, чини ми се, је много занимљивија него прва. Пратимо живот главних ликова још у прошлости па и данас. У ствари, њихову кармичку кривицу која их је у прошлости одредила за будућност. И због ње плаћају своје грехове. Лик Бојана један је од најзанимљивијих које сам ја имао прилику да тумачим на малим екранима. Сјајно је написан, захвално га је, а у исто време и тешко, играти јер је реч о човеку који има борбу са својим демонима, спас проналази у алкохолу, али покушава из свега да се ишчупа и открије ко је кривац за његов суноврат и суноврат оних које он воли. У овој сезони је новитет то што је Игор Ђорђевић преузео редитељску палицу. Он и ја смо имали највише заједничких сцена. Нас двојица смо и приватно добри и било је велико задовољство радити са њим, али и читавом екипом.
Након „Олује” поново ћете се наћи у лику свештеника и то у наставку „Црне свадбе”, али овога пута, како сазнајемо, потпуно другачијег. Шта је био највећи изазов у тој причи о борби између добра и зла, будући да је она, можда и највише од свих серија, привукла огромну пажњу јавности првом сезоном?
– Та серија је заиста једна од најуспешнијих у последњих неколико година и када сам добио позив од редитеља Немање Ћипранића да тумачим једну од тих главних улога био сам веома срећан и задовољан. Прочитао сам сценарио и увидео да је у питању једно комплексно штиво и сјајно написана серија која управо говори о тој есценцији борбе добра и зла, а која кроз мале судбине осликава глобалну опасност да те силе зла преузму и да завладају. Свештеник Јован, којег тумачим, бори се не само са тим силама зла. Он се понајвише бори са самим собом, вером у себе. У свакој епизоди видимо сломове, падове, несигурности тог лика. Он је човек вере, али у неком тренутку почиње да сумња у њу и покушава из тога да извуче најбоље, иде и бори се. Без обзира на све он покушава и упоран је у томе. Јелена Ђокић и ја смо били партнери, све време смо снимали заједно. Заиста је то било једно велико путовање, било је јако интензивно, напорно, а опет, у неку руку, бар за мене и катарзично. Мислим да смо направили поштен посао и једва чекам да се та друга сезона појави пред публиком.
Филм „Овуда ће проћи пут” побрао је сјајне критике и освојио више од 15 фестивалских награда, али по његовом кратком животу у биоскопима бар, чини се, није успео да добије и пажњу публике у салама. Мислите ли да се, баш као јунаци тог филма, и публика плаши промена, односно, да тешко даје шансу другачијим филмовима, који имају вредност и врло су животни, а нису комерцијални?
– То је један искорак за младе редитеље, конкретно за Нину Огњановић. Тај филм је најнаграђиванији српски филм у 2023. години, а сад, што се тиче биоскопског живота, он и није претендовао да буде биоскопски хит. То је фестивалски филм, а мислим да је своју мисију и више него испунио. Понекад филмови који су фестивалски јаки не кореспондирају баш најбоље са широм публиком, али то за мене не представља никакав проблем јер мислим да је тек велики пут пред Нином Огњановић и њеним редитељским рукописом.
Успевате ли да се, излазећи из једног карактера у други, изместите изван границе сопственог ега не бисте ли успели да пронађете истину, за којом глумци, како често истичу, трагају кроз свој посао и покушавате ли да је ублажите онда када она у „копању” по личности заболи?
– Тешко буде понекад када глумац ради тешке карактере, када жели да буде искрен према себи и уради посао најбоље што може, а ја се увек трудим да свој посао радим бескомпромисно. Е, сад, некад то даје боље, некад лошије резултате. Наравно да је потребно да се одмакнете од свега тога да вас то не би прогутало, ти мракови, копања по себи, а опет, морате бити јако пажљиви управо због тога што и сами кажете - да вас его не поједе. Глумци често имају проблеме са егом, то је велика замка, умислите да сте најбољи, да сте богомдани, да је немогуће без вас. Мислим да смо сви ми једнаки и заменљиви, на крају крајева и да треба да будемо свесни тога, да будемо скромни, захвални и обазриви према људима са којима радимо. Само из те обазривости и поштовања добијаћемо исто назад. Заиста се трудим да се после сваке улоге изнивелишем, да се вратим у неке нормалне токове - кафа ујутру, доручак, одлазак на пијацу, прича са људима који нису из мог посла. То ме увек враћа у неки нормалан ток мисли. Баш тај проведени период са људима који нису из мог посла, да се што више од њега дистанцирам и да видим да није глума све на свету.
За 16. јануар најављена је премијера филма „Недеља” у којем тумачите лик његовог композитора Александра Радуловића Футе. Како сте ви лично доживели ову причу инспирисану Џејовим животом и шта за вас овај фолк певач симболизује?
– Џеј симболизује тај неки боемски живот, кафану, борбу да се из ничега направи нешто. Био је симбол за весеље, а опет, његове баладе су неке од најлепших које смо имали из тог миљеа музике. За мене је била велика част да играм Футу и мислим да ће тај филм повелику пажњу изазвати код публике, а Џеј то заиста и заслужује. Нема човека који се бар једном није провеселио или заплакао уз његову песму. Мислим да филм очекује богат биоскопски живот.
Владимир Бијелић
