Његов лик у овој причи о новинару, који 70-их година истражује свирепо убиство у малом месту на југу Србије, разочаран у револуцију 1968. године, спрегу државне бедбедности СФРЈ и оца који је њен високи функционер, скрива се по шуми и живи усамљеничким животом. За Дневников ТВ магазин глумац Милош Тимотијевић открива колико таква улога захтева емоционалну, па и физичку изолацију у самој припреми.
– Нисам имао много времена за припрему. Ја сам позван да ускочим у филм у улогу коју је требало да игра колега Уликс Фехмију, који због короне није могао да се прикључи снимању. Ја сам улетео, звали су ме у четвртак да почнем да снимам у понедељак. Нисам имао много времена, али сам се трудио да се изолујем, пошто је Аљоша, којег тумачим, пустињак и једина особа са којом комуницира је његов стриц, а окружен је шумом и животињама. Трудио сам се да будем осамљен, усамљен и да не комуницирам превише са екипом колико је год било могуће на снимању – прича нам Милош Тимотијевић, којег ћемо, после прошлогодишњих серија: „Мочваре”, „Убица мог оца” и „Бесе” ускоро гледати и у „Тунелу”, „Посети”, „Позиву” и другој сезони „Певачице”.
Шта ће нам то серија „Траг дивљачи” када је ваш лик у питању открити, а да то нисмо видели у филму?
– Ненад Павловић је један од ретких редитеља који је урадио филм и серију а да се они разликују. Заплет је исти, али се расплет разликује у филму и серији. И публика у серији може да очекује потпуно нешто другачије од филма. То је врло узбудљиво, али не бих желео да кварим публици доживљај.
На почетку, радња нас уводи у шарени свет Југославије, а онда нас све дубље увлачи у мрачну шуму у којој трагови дивљачи, испоставиће се, откривају вековну традицију насиља. Чега је све ова серија запис, али и опомена?
– Ненад Павловић је, када је ушао у целу причу, желео да проговори о распаду Југославије и томе шта су узроци почетка распада. Оно што је занимљиво у целој тој причи, а зато се и зове „Траг дивљачи”, је то полазиште, а то је она стара пословица: „Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг”. У серији ћемо и видети ко се ту открива, ко су негативци и да ли у тој нашој причи постоје позитивци. Цео тај мрачни свет Врановца, малог измишљеног места из пера Живојина Павловића о којем је он стално писао, када је писао своје новеле. То су увек неки животни, мрачни ликови, али јако узбудљиви за гледање и играње.
Радња серије ће нас, такође, вратити и у мрачне ликове комунистичке Југославије које илуструју мушкарци страствених нагона за освајањем моћи. Шта мислите, да ли нас историја демантује да се мењамо или су ти нагони ипак другачији?
– Апсолутно су исти, ако не и гори. Ми се не мењамо, само пресвлачимо костиме и сценографију. То је трагедија не само ових простора већ, генерално, друштва. Не бих желео да пљујем по сваку цену нас већ мислим да се од тих 70-их година, у које је и смештена радња филма и серије, мање-више ништа није променило набоље, да се само назадовало и да смо ушли у један озбиљан ретроградни период који живимо скоро 40-50 година. То је кључни проблем, а мислим да се Ненад врло занимљиво тиме позабавио у серији. Механизми за освајање су можда другачији, али суштина је иста, нажалост.
Шушка се да је у припреми трећа сезона серије „Беса”. Шта мислите, с обзиром на то да је њена радња устаљена и има огромну публику, како треба приступити следећем наставку, а да он испуни очекивања гледалишта, али и ваша, глумачка?
– Искрено не знам ништа о тој припреми, али бих волео да се настави тамо где смо стали. Ако се деси трећа сезона волео бих да то буде баш онако колико је и друга сезона одступила од прве и подигла је на виши ниво. Волео бих да се исто деси и са трећом сезоном.
Повела се полемика у јавности о крими филмовима и серијама и њиховом утицају на младе. Како клинцима, који су почели да обожавају њихове антијунаке, приближити чињеницу да такви филмови критикују друштво и неки систем?
– Не мислим стварно да су филмови и серије криви за тако нешто. Одувек је било и трилера, крими филмова и серија, али се млади нису равнали и изједначавали са криминалцима, већ су умели да гледају и размишљају рационално. Генерације су одрасле на „Куму”, „Добрим момцима”, „Сцарфаце”-у, па никад нисмо величали тај свет подземља и никада нисмо желели да будемо они, него смо управо гледали то као неку врсту метафоре.
Водите гледаоце Инсајдер телевизије кроз емисију „Случај”. Како вам се допала та нова улога пред камерама у каквој вас досад нисмо гледали и шта вас је подстакло да прихватите позив да будете презентер истраживачких прича о нерешеним случајевима?
– Прихватио сам јер мислим да је веома важно да се говори о таквим стварима. Једна таква врста емисије говори о системским грешкама у вођењу случајева, зашто неки битни и важни случајеви трају годинама и зашто се неки веома важни случајеви не решавају. Та емисија превасходно поставља питања институцијама, то је оно што је веома важно јер желимо да имамо институције које раде свој посао. Зашто да не прихватим?! Оног тренутка, када сам уписао Академију уметности, припремио сам се и за овакву врсту, ајде да кажем, улоге. Глумац може да буде и водитељ не само такве, већ било које емисије. Није то нешто страно. Требало ми је можда неколико епизода да се усталим, а сад сам већ, како је кренуло надаље, баш задовољан како то иде, поготово одјеком који та емисија донела.
Шта бисте рекли да је за данас највећи изазов за савременог мушкарца 21. века, којем припадамо?
– Улога мушкарца не би требало да се променила, осим да је прихватио да је равноправан са женом. То је оно што мушкарац 21. века треба са собом да рашчисти - да смо сви равноправни на сваком могућем нивоу. То је и једина разлика у односу на мушкарца од пре 50 или 100 година. Одрастао сам у друштву које је величало једнакост. Са тим немам проблем. Веома сам се лепо и лагодно прилагодио том 21. веку јер сам тако и васпитан у кући - да поштујем и волим жене, а и све друге, све различите људе. Волим различитост, мислим да би, када бисмо сви били исти, било изразито досадно. Овако, у тој различитости је лепота. Зато је човечанство прелепа ствар, јер се разликујемо једни од других. Једини посао мушкарца 21. века је да прихвати и разуме где смо данас и шта су тенденције модерног доба, наравно, не по сваку цену и не толерисати баш све, али треба то прихватити.
Каква је на том вашем почетку, када сте улазили у глумачки посао, била ваша визија, а каква је она данас? Да ли се нешто променило?
– У време када сам почињао телевизија није била у фокусу. Тада сам желео да се бавим филмом, зато сам и уписао Академију, а кроз њу сам тек открио и заволео позориште. Телевизија је постала нешто важно у последњих десетак година. Не само код нас већ и у свету. Телевизијске серије су доживеле експанзију. У тренуцима када сам 1993. године уписивао Академију једна велика земља се распала, тржиште се смањило на трећину онога што је некада било, чак и мање. То је велики проблем. Кључна ствар је тржиште у нашем послу и, самим тим, мало филмова се снима у последње време, много више серија, али добро, ради се. Једино што сам желео је да радим и живим од свог посла, а то данас могу. Живим пристојно, нормално, не могу да се жалим, стварно.
Шта вам пуни глумачке батерије при том сталном пражњењу у потрази за истином?
– Свој посао сматрам неком врстом мисије. Наш је посао ужасно племенит, позориште постоји већ 2.500 година. Сама уметност је невероватно племенита, креативна, то је оно што ми пуни батерије, јер добијете одмах реакцију публике у позоришту. На филму је то мало другачије - урадите посао и добијете реакцију тек за шест месеци, годину дана (смех). Али, добијете је. Ево, рецимо, мени на дневном нивоу људи прилазе и питају када ће нова сезона „Бесе”, е тада знам да сам урадио добар посао и то ме испуњава, тера да наставим даље. Наш посао споља можда људима делује лаган, узбудљив и занимљив, а он је, као и сваки посао ако се ради до краја, изразито тежак и оставља ожиљке и на телу и на души (смех). Није уопште једноставан и потребна је та врста подстрека.
Владимир Бијелић
