Преко познанстава из света филма, селектора Николаја Никитина и Јулије Синкевич, позвана је да буде чланица жирија недавно завршеног, 30. Фестивала европског филма Палић. Први пут је у Србији, а на Палићу је била одушевљена прелепим крајоликом, пријатељски настројеним људима и веома квалитетним програмом.
– Откуд то да сте мене изабрали за интервју? – пита са широким осмехом приликом нашег сусрета.
Сигуран сам да у Грузији не бисте то питали! – узвраћам, имајући у виду да јој у биографији стоји како је 1987. у Кану освојила гран-при жирија, награду ФИПРЕСЦИ и гран-при екуменског жирија, за филм „Покајање“ Тенгиза Абуладзеа, за који је писала сценарио, била музичка уредница и асистенткиња редитеља. Два пута је добила Награду „Ника“ Руске академије кинематографије и науке, а освајала је и Државну награду Грузије…
Али њено питање сам, наравно, разумео. Јер рад Нане Џанелидзе мање је познат код нас, а на Палићу је у жирију, те није очекивала пажњу новинара. Но баш стога ме занимало да је боље упознам …
Јесте ли први пут у Србији? Откуд то да сте стигли на Палић и какви су вам утисци?
– Први пут сам овде и апсолутно сам фасцинирана Палићем. Још на путу од аеродрома сам уживала гледајући поља сунцокрета и кукуруза. Баш је био дуг пут од Тбилисија. Ишла сам преко Риге, Београда, тако да сам се још више обрадовала кад сам стигла (смех).
Да ли сте знали за Фестивал европског филма Палић одраније?
– Чула сам за њега од Никитина и Јулије Синкевич још пре много година. Ми се већ дуго познајемо и они су Савету Фестивала предложили да ме позову у жири.
У свету филма увек неко зна неког ко познаје неког. И тако, сви на крају упознамо све.
– Да. Кинематографски кругови су заправо веома уски и мали, да будем искрена. Истина, генерације се мењају, увек долазе нове, а када посећујете фестивале као што је овај на Палићу, са најбољим филмовима из Кана, Берлина... врло брзо упознате све. Палић је веома занимљив баш зато што пружа прилику да се чују и гласови нових, најмлађих аутора, који приказују своја филмска искуства. Тако се овде испитује пулс међународне кинематографске сцене.
Шта за вас лично значи посета овом фестивалу?
– Последњих десетак година била сам директорка Филмског центра Грузије и када сам се после тога вратила свом послу, прављењу филмова, у којем дуго нисам била, схватила сам да сам већ дуго одсечена од целог света. Сада, кад сам завршила тај свој филм, баш сам била заинтересована да упознам актуелни међународни контекст и истражим како би мој нови филм изгледао у њему. Веома је важно видети шта други раде. Занимало ме је да видим чији се то гласови сада чују и какви су, хтела сам да се отворим мало. Док сам радила, била сам попут мајке са малим дететом, потпуно искључена од свега другога и сад се осећам фантастично.
Филмове као што су ови на фестивалу све је теже видети у биоскопима, на редовном репертоару. Уз то, новије генерације више користе и нове медије.
– То је тужно за филмаЏије, јер ми правимо филмове за велике пројекције, за велика платна и велике звучнике. Када гледате филм на малим екранима, или на телефону, можете да уочите само радњу, али не и звук, или слике, визуелне и аудио аспекте филмске уметности. Тако да заправо пропуштате готово све. Али, то је ствар новог доба и нових генерација.
Шта би из разговора с вама могли да научимо о грузијској уметничкој сцени?
– Грузија има веома специфичну уметничку сцену. Могло би се рећи да смо изразито кинематографски оријентисана нација. Грузија је земља окупана сунцем и њени становници, готово сви, воле уметност. Веома је лако радити с њима на филму, веома су театрални. Помало, подсећају на Италијане. Када их гледате, причате са њима, једете, увек ћете видети некога како пева или плеше. Уметност, па и сами Грузијци, пуна је љубави према животу. Један велики грузијски уметник је мислио да је баш сунце то које нам даје пуно радости и духа. Наши филмови су пуни страсти. Након распада Совјетског Савеза, имали смо ратове и ситуација је била криминална. Деведесетих нисмо имали струје, деца су расла без очева који су били у рату или су погинули. То је променило много тога, па је и наша уметност говорила тужније приче, пуне драматичних и трагичних елемената о којима смо морали проговорити како бисмо кренули даље.
Је ли тачно да је Бог прво створио Грузију, па тек онда цео свет?
– Не, не, не (смех)! Када је Бог поделио земљу свима, наишао је на неке људе који су седели и певали. Питавши их где им је земља, они су му одговорили да је немају, јер су све време пили и наздрављали у његово име. Богу се допао одговор, па им је дао парче које је чувао за себе. Шалу на страну, Грузија је мала земља, али са много разноврсности. У истом дану можете ићи на планину да скијате, а затим да се спустите на плажу и уживате у тропском дану. Могуће да и отуда потиче наша уметничка ода живљењу, иако смо се током историје напатили са великим царствима. А и то је допринело да очврснемо у карактеру, не на начин да будемо претерано храбри, него да научимо како да што лепше живимо.
Ваша историја по много чему подсећа на нашу. Стална борба за слободу и независност.
– Независност носи велику одговорност. Понекад људи мисле да независност и слобода значе то да могу да раде шта год им је воља. А заправо тога нема, слобода и независност не иду без одговорности. Човек мора да зна од чега је слободан, и за шта је слободан.
Ви сте познати не само по кинематографском, него и по позоришном раду. Како је до тога дошло, да пишете и режирате у позоришту?
– Све више имам утисак да се многе ствари у нашем животу догоде захваљујући потпуној случајности (смех). Деведесетих, када није било новца, нити било чега другог, некако сам почела да пишем своје прве комаде и први пут се сусрела са радом у позоришту, који је био потпуно другачији од свега што сам до тад сусрела. У позоришту морате све да саставите ођедном, кроз игру глумаца. И светло, и тон… Да ствар буде још занимљивија, радила сам три потпуно различита пројекта. Један је био монодрама, други представа по мотивима „Антигоне“ од Софокла, а трећи је био мјузикл, тако да сам могла да се испробам у свим могућим варијантама. Тада сам схватила да је мој мото у великој мери – што би нешто радила једноставно, када може и компликовано (смех).
(Смех.) Па, како живите с тим?
– Мучим се (смех).
Игор Бурић
