Јубиларна годишњица Ива Монтана: Сећање на чувеног „париског дечака”

Ове године навршава се век од рођења и три деценије од смрти Ива Монтана (1921-1991), доајена шансоне и уваженог филмског уметника.
iv montan
Фото: Youtube Printscreen

Француска ове јубилеје обележава симболично, у складу са последицама пандемије ненаклоњеним тону којим се обично прате овакви догађаји. Тако се сећање на легендарног Ива своди на телевизијске емисије, радијска емитовања Монтанових незаборавних композиција, ретроспективе филмова у којима је оставио неизбрисив траг.  

И сада, као и у години када је преминуо, Француска је растужена и разнежена. Изгубила је изненада део себе, део сећања и своје младости. За Французе је Ив Монтан постао лична успомена. Сећање на најлепше шансоне из њихове младости, уз које су играли у загушљивим дворанама или их певушили својим девојкама шетајући се по парку. Тај витки, „жилави момак крупних шака”, мангупског али и нежног лица, очаравао је 50-их година и старе и младе. Поседовао је јединствен глас и изузетан шарм.   

Волела га је бесмртна Едит Пјаф, која га је и гурнула кроз отворена врата у велики свет шансоне, игре и успеха. Затим је крај њега стала и остала велика уметница и снажна личност Симон Сињоре. Од тог времена Монтан је од шармантног забављача израстао у уметника и ангажованог интелектуалца. Глумио је у педесетак филмова играјући улоге љубавника, певача, криминалаца, полицајаца, силеџија, авантуриста, милионера, а публика га је увек радо прихватала.   


Велика уметница и животни сапутник

Прича о Монтану непотпуна је без осврта на његову супругу, глумицу Симон Сињоре. Рођена је као Симона Каминкер у немачком градићу Висбадену. Њен отац Андре, пореклом пољски Јеврејин, био је изумитељ симултаног превођења, а касније и главни преводилац у Уједињеним нацијама. Породица се преселила у Француску, тако да је Симона одрастала у Паризу у интелектуалној атмосфери.

Узима мајчино девојачко презиме Сињоре за потребе филмске индустрије, али и да би сакрила своје јеврејско порекло. Снимила је више од шездесет филмова, стекла светски углед и оставила неизбрисив траг у француској кинематографији. Године 1959. осваја Оскара за најбољу женску улогу у филму “Соба на врху“, Џека Клејтона. Постала је прва француска глумица која добија ово признање (то је касније успело још само Жилијет Бинош за споредну и Марион Котијар за главну женску улогу).

”Носталгија није оно што је некад била” назив је Симонине аутобиографије објављене 1976. године, која је имала једнак успех као и њени филмови. Написала је и роман ”Адиеу Володиа”, о групи јеврејских емиграната из Русије који раде у париској филмској и позоришној индустрији. Објављен је 1985, исте године када је преминула.


Када је овај шансоњер “преверовског кова” доспео на филм већ му је била намењена улога Габеновог наследника, коју ће најбоље испољити у Карнеовим „Вратима ноћи” (1946). У „Надници за страх” (1953) Жоржа Клузоа, Монтан је у потпуно новом маниру који ће деценију касније полетно следити Делон и Белмондо. Било је то време Карнеових „Варалица”, почетка француског „филм ноара”, успона Лина Вентуре, као и чувених егзистенцијалиста, препознатљивих по црним ролкама и пијењу еспресо кафе.     

После неколико холивудских ангажмана код Џорџа Кјукора и Винсента Минелија, враћа се у Париз. Бележи поновни успон низом ангажованих „политичких” филмова од којих посебну славу стичу три остварења Косте Гавраса („З”, „Признање”, „Опсадно стање”). Ипак, његовим најбољим политичким филмом сматра се Годаров „Све је добро” (1972), где му је партнерка била „аеробична” Џејн Фонда, у то време острашћена левичарка.  

Сународници га се сећају као ватреног левичара који је одбио да сними филм у Франковој Шпанији, честог московског госта, и човека који је у Београду певао у костиму радника фабрике „Рено”. Али и као разочараног интелектуалца суоченог са својим заблудама. После неправди које су се догодиле у замљама комунистичког режима, окренуо се умереној десници. Просуо је горку жуч на комунисте, одбацио старе пријатеље, али је признао да је ипак свој глас дао Митерану.     

Говорило се да су на вест о Монтановој смрти, Французи који су прешли шездесету имали осећај неумитне пролазности. Онај који се људима дешава кад се суоче са смрћу драге, блиске особе. Многобројни пријатељи истицали су његове особине, не желећи да се помире с тим да више неће водити темпераментне полемичне разговоре са својим старим знанцем. У Ници, где је имао кућу, старији мештани нису крили сузе сећајући се како је Ив на врхунцу славе с њима играо боћања и причао вицеве.

Певао је о Паризу, његовим великим булеварима, рано стасалим париским дечацима, помињући како је и даље остао један од њих, мада му године више нису дозвољавале да се довољно игра. На вест о смрти његов пријатељ председник Жискар д’Естен као да је допунио Монтанове мисли, додајући да је Ив „заиста био слободан човек”.

Многи Французи са нескривеном носталгијом констатују да је одласком Монтана један свет коначно и дефинитивно нестао, преселивши се на филмске траке и пожутеле фотографије. Међутим, шансона је и даље жива, а Монтан, Жилбер Беко, Жак Брел, стичу нове поклонике. Изгледа да модерни Парижани, иако запљуснути таласом „мекдонализације”, не седе скрштених руку. Одлучили су да по угледу на старије сународнике, одлучно стану у заштиту својих непролазних вредности.

Синиша Ковачевић

EUR/RSD 117.5768
Најновије вести