Иако је Мерил Стрип била убедљива као и обично, Оскар за најбољу женску улогу је ове године припао Френсис Мекдорманд за главну улогу у „Три билборда на улазу у Мисури”, далеко оригиналнијем филму од стандардног холивудског политичког трилера какав је „Доушник”.
Мерил Стрип је номинација за Оскара већ постала рутинска ствар – од „Ловца на јелене” (1978) до данас, номинована је за Оскара 21 пут, а награду је добила три пута (за улоге у филмовима „Крамер против Крамера”, „Софијин избор”и „Челична леди”). Додајмо још да је за престижни Златни глобус имала је чак 31 номинацију од којих је добила осам.
С друге стране, приватни живот ове глумице није увек био најсрећнији. Велика љубав Мерил Стрип био је Џон Казал, култни глумац, 14 година старији од ње, кога је упознала док су заједно глумили у Шекспировој „Мери за меру” која се 1976. играла у Централ парку, у Њујорку. Обоје су се заљубили готово одмах, и Казал је свима, које је познавао, причао само о њој. Стрипова је касније рекла: „Никада нисам упознала неког попут њега, залудела ме је његова необичност, пажња коју је упућивао другима, саосећајност”.
Казал није био звезда, нити је био привлачан у конвенционалном смислу, али је важио за харизматичног глумца ког су многи редитељи звали због ретког талента. Казал је глумио Фреда у Кополином „Куму”, и у то време, крајем седамдесетих, он је био далеко познатији од Стрипове. Иако су обоје могли да живе од глуме, и даље нису имали пуно новца, и становали су заједно у поткровљу у Френклин Стриту на Доњем Ментхетну, а одлазили на ручкове у Малу Италију. Због Казалове улоге у „Куму”, власници у италијанским ресторанима никад нису хтели да им наплате ручак. У њујоршком позоришном свету памтили су их као необичан пар који можда није скретао пажњу лепотом, али јесте фантастичном харизмом – обоје су важили за најталентованије глумце своје генерације.
Нажалост, срећа није дуго трајала. У мају 1977, Казалу је дијагностикован рак плућа у последњој фази. Стање је било тако тешко да је Мерил Стрип прихватила улогу коју је презирала, у мини серији „Холокауст”, и отпутовала у Аустрију далеко од њега, само да би могла да помогне у плаћању болничких рачуна. Стрипова је сматрала да је јунакиња коју је тумачила представљена као жена непримерено зависна од мушкараца, и да јој таква улога никако не лежи. Ипак, свој посао је тако поштено урадила да је касније, помало иронично, добила Емија за ту улогу.
Као да све то није било довољно лоше, драма се продубљивала и на другим плановима. Казал и Стрипова су имали улоге у Ћиминовом „Ловцу на јелене” што је обома веома значило. Међутим, продуценти су брзо сазнали за Казалову дијагнозу и одлучили су да га отпусте са снимања јер би потенцијални трошкови осигурања били сувише велики. Тешко болестан глумац био је превелики ризик за њихову касу.
Мајкл Ћимино, редитељ „Ловца на јелене”, касније се сећао како је сатима урлао преко телефона, свађајући се са продуцентима који су претили да ће прекинути снимање ако Казал остане у постави. Годинама касније, Мерил Стрип је открила да је Роберт де Ниро, још један од глумаца из главне поставе филма, платио осигурање из свог џепа, и најзад смирио продуценте. Де Ниро никад није ни потврдио ни негирао ову причу.
Када је завршено снимање, Стрипова је најзад могла да се посвети свом тешко болесном љубавнику. Последњих пет месеци Казаловог живота она га није напуштала ни на тренутак, не престајући да га охрабрује. Ал Паћино је касније рекао: „Када сам је видео крај болесног Казала помислио сам да не постоји ништа томе равно. То је то за мене. Колико год она била сјајна у свом послу, ово је оно што прво помислим када неко помене њено име”.
После Казалове смрти, Мерил Стрип се убрзо удала за Дона Гамера с којим је добила четири ћерке и остала у браку све до данас. Ипак, губитак Казала је заувек оставио траг: „Нисам преболела његову смрт. Не желим да је преболим. Свеједно је шта радим, бол је увек ту негде у позадини мојих мисли, и утицао је на све што је дошло после њега”.
Настасја Писарев
