Ништа не иде по плану, а вече се сасвим мења када је он одведе на једно тајно место на крају града. Ове две реченице чине синопсис краткометражног филма “Све је ишло сигурним током” редитељке Ање Јовановић, који је приказан на управо завршеном Башта Фесту у Бајиној Башти. Главну женску улогу тумачи талентована Маја Чампар, коју је публика могла да види у серијама Сложна Браћа и Дуг мору, али и на позоришним даскама у Србији и Црној Гори. Поред улога у кратким филмовима, ускоро је чека и неколико значајних рола на великом платну.
Како је било радити на филму „Све је ишло сигурним током“, шта вас је привукло у причи и на самом сету?
– Мислим да има већ четири године како смо радили на филму. Ања је завршила мастер, или неки део режије у Њујорку и радила је као асистент. Притом је из Подгорице и отишла је одатле, исто као и ја. Било ми је занимљиво да радим с неким ко је нешто тамо видео, посебно када је кратки филм у питању. То је по мом мишљењу чак и најтежа форма, али и најлепша. Посебно када је у питању прича одакле потичем – из Црне Горе и Подгорице. Дакле, прво ми је било занимљиво да радим с Ањом.
Друго, због сценарија који смо добили. Однос подгоричких момака према девојкама није циљан тако да ти сад неког повредиш и оставиш га тамо где је филмски јунак оставио моју јунакињу – на колектору, где су све канализације Подгорице. Али сви имају неке чудне форице, где ти не знаш како да се осетиш. Све је слатко и то је тај хајп који они имају, не знаш шта се дешава. То ми је било презанимљиво јер је нешто што је мени баш блиско. Нико ме није оставио на колектору, али знам за све могуће односе који су се дешавали. Посебно кад су млађе генерације у питању.
А уз мене су протагонисти Павле Прелевић и Стеван Вуковић. Ми смо заправо из исте школе глуме. Они су завршавали школовање на Цетињу у том тренутку, а ја сам отишла у Нови Сад. Било ми је прелепо и то што радим с њима. И додатно, што ми је исто стварно била велика част, што је Влада (Ђурић, оп.а) био директор фотографије. Он је мени у топ три млада директора фотографије у Србији.
Филм покреће и једну од добро познатих тема на овим просторима – остати или отићи.
– Мени је све то блиско. Јако ми је тугаљив тај моменат јер сам и ја отишла и знам за тај осећај с друге стране, када ти дођеш и кажеш неком ко ће остати ту, ко те воли и коме си се допао, када кажеш да имаш привилегију да одеш. А ти би најраније довео све, да сви имамо и сви радимо, јер знаш да неко нема могућност или способност да се одрекне свега, спакује ранац на леђима и оде, као што сам ја урадила.
То је та зона комфора – шта ће да буде, како ће да буде – па чак и када је Србија у питању. А не да одеш у Италију као што она иде. Колико год да воли то што ради, опет јој је то тешко јер се види да јој се неко допао. То је тај моменат одласка, моменат када запамтиш то последње. Суштински, мени све заправо иде из те неке туге. Она је потиштена јер ће све то да остави по страни. То што воли, што ради, што је цео живот живела ту. Мислим, она ће да се врати, кућа неће нигде, али ако хоћеш да ствараш теби је приоритет тамо, па докле стигнеш.
У вашој радног биографији има доста улога на серијама, позоришту, али можда мало мање на филму. Да ли је то био стицај околности или одлука?
– Заправо, у последње време сам се много више преусмерила на камеру. Знате како је у нашем послу – нешто се сними па се чека две године до премијере. Ускоро званично излазе два велика дугометражна филма на којима сам радила. Филм ми је најбитнији.
Позориште је позориште: једна душа која може да дише и да живи. Тако је сваком глумцу, где год да ти стигнеш с филмом. Позориште ништа не може да замени. Зато сам задржала две-три представе у Новом Саду, Сомбору и Подгорици, које су ми све попуниле. Сомбор – Семпер идем, где играм пет потпуно различитих ликова. Сомбор је предивно позориште. У СНП-у је опет моја прва представа коју сам радила са професором Никитом Миливојевићем – Вештице из Салема. У Подгорици сам пак испунила ту неку женску страну – анархизам, феминизам, црногорске проблеме...
Имам и два краткометражна филма иза којих могу да станем и оба су везани за Црну Гору. У Србији сам радила неке студентске филмове – баш скоро један са редитељем Андрејем Каленићем, који је јако талентован. У Србији ми је био циљ да дођем до Драгана Бјелогрлића и стигла сам – сад чекамо премијеру филма Ланчана реакција. У септембру ће бити и премијера филма Што се боре мисли моје о убиству Михаила Обреновића. А креће и наставак серије Сложна браћа што ми је предивно искуство. То је за сад то. Али имам у плану нека два филма за која сам добила улоге. И при томе ми се први пут десило да неко напише улогу баш за мене.
Н. Марковић
