Горан Марковић је на отварању овог фестивала 26. новембра примио Награду за животно дело, а уприличен му је и омаж у овој едицији.
Голубовић је истакао поетику, филозофију и идеологију у филмовима разлицитих жанрова свог некадашњег професора са Факултета драмских уметности.
Марковић је сценариста и редитељ многих антологијских остварења - “Мајстори, мајстори”, “Национална класа”, “Вариола вера”, “Тито и ја”, “Тајванска канаста”, “Специјално васпитање”, “Урнебесна трагедија”, “Сабирни центар”, “Кордон”, “Фалсификатор”, “Већ виђено”, и последњи као филм и мини серија “Делиријум тременс” (2019).
Студирао је на Прашкој филмској академији, где су у генерацији биле чувене колеге - Лордан Зафрановић, Горан Паскаљевић, Рајко Грлић и Срђан Карановић.
Голубовић као председник савета ФАФ, осмислио је ово вече разговора који детаљно анализира опус претежно играних остварења редитеља Марковића.
Ми смо у Праг дошли као на поприште изгубљене битке у периоду Црног таласа у југословенској кинематографији. Сви аутори су на разне начине били тада деградирани. Душан Макавејев био у веома тешкој ситуацији, Желимир Жилник је отишао у иностранство, Живојин Жика Павловић био у незавидном положају, Лазар Стојановић због свог филма "Пластични Исус" је завршио у затвору. Једино се извукао Александар Саша Петровић, у смислу да није имао последице, открио је Марковић.
Како се присећа тог времена, била је веома тешка ситуација за редитеље због тих прогонитеља Црног таласа, а југословенски филм је престао да постоји као вредност.
Ми смо са Академије у Прагу радили ипак другачије филмове од Црног таласа, комуникативније, а опет критички настројени према друштву, пре свега истинити, нагласио је сценариста, редитељ и драмски писац.
Голубовић је приметио да први играни биоскопски филм Марковића "Специјално васпитање" (1977) донекле припада Црном таласу, мада са другачијом поетиком и духом, са чим се аутор сложио.
Такође се редитељ похвалио да је тај његов деби филм имао велики успех у биоскопима, јер је само у Београду достигао 250.000 гледалаца, а у целој СФРЈ непрегледан број.
Тада смо морали да имамо дозволу да снимамо у поправном дому. Упутили су ме на једног тамо важног службеника, коме сам однео сценарио. Он ми рече да ће прочитати и јавити ми, и нагласио - ако му се не допадне текст, неће нам дати дозволу, описао је Марковић то искуство.
И десило се да заиста нису добили зелено светло, јер се том човеку није свидео сценарио, а желео је и да образложи зашто.
Био сам разочаран и стварно ме у тој огорчености није занимало шта један чиновник мисли о мом сценарију. Међутим, он ми је неочекивано отворио очи, јер ми је објаснио да ту нема оно основно: не види се узалудност напора тог посла васпитача у поправном дому. Ту углавном нема помоћи за ту децу, јер када изађу, одмах наставе кривим путем, рекао је редитељ.
Онда је променио сценарио и имао другачији приступ тој теми и филму.
Према његовим речима, главни глумац Беким Фехмиу је био посебан глумац и човек, ретко биће, а у то доба је био велика звезда, снимао је за италијанску кинематографију, али одмах је прихватио улогу у овом филму, чак без хонорара.
То је за све било неочекивано, посебно што је осим изванредне улоге, био посвећен целом филму, екипу је гурао напред, чак често боравио у монтажи као да је режисер и продуцент.
На стваралаштво Горана Марковића је доста утицао филм "Анђео уништења" (1962) Луиса Буњуела, који на зачудан начин говори о затвореном кругу, теми која ће га опседати даље у новим сценаријима.
Такође, инспирисало га је и важно књижевно дело "Филозофија паланке" (1969) Радомира Константиновића.
Суштина тог дела је права духовна затвореност, не физичка. Ти људи не примају никакве нове импулсе, већ само забране. Даље је таква поставка мене одредила у филмској каријери, истакао је режисер и до скоро професор на ФДУ, сада у пензији.
Опет, "Вариола вера" је филм инспирисан делом "Куга" Албера Камија, а дело "Мајстори, мајстори" донекле га је надахнуло поново Буњуелом.
Опет, када се појавила права вариола вера, никаква куга му није била потребна.
Марковић је духовито препричавао разне анегдоте са снимања својих филмова, посебно однос са својим оцем Радетом Марковићем, коме је несвесно или подсвесно додељивао улоге негативних ликова, чак и у последњи час када одустане Бранко Плеша, да је тешко добио Павла Вуисића за улогу у филму "Мајстори, мајстори", као и Предрага Пепија Лаковића, који је тада обећао да неће да пије док снима.
Посебно му је драго када је једном приликом Сергеј Трифуновић лежао са њим у болници и "у природној величини" му је скроз сам уживо одглумио комплетан филм "Национална класа" (1979).
Писао је редитељ и позоришне драме (“Вила Сашино”, “Пандорина кутија”, “Доктор Д”, “Мале тајне”, “Говорна мана”, “Турнеја”, “Фалсификатор”, “Делиријум тременс”) и режирао представе других писаца - “Београдска трилогија”, “Поморанџина кора”, “Терапија”, “Златно теле”.
Редитељ и продуцент Срдан Голубовић је професор на ФДУ у Београду на предмету Филмска и ТВ режија.
Режирао је значајне игране филмове “Апсолутних сто” (2001), “Клопка”, “Кругови” (2013) и “Отац” (2020), као и велики број музичких спотова и реклама.
Испред своје продуцентске куће “Баш Челик” реализовао је и филмове - “Клип”, “Живот и смрт порно банде”, “Жена са сломљеним носом”, “Кењац” из Хрватске.
