Менарт: Морамо да размишљамо својом главом

ПАЛИЋ:  Ако будемо само слепо слушали западњачки популизам, онда немамо перспективу, уместо тога морамо да размишљамо својом главом, каже словеначка редитељка Урша Менарт (34), чији је дебитански дугометражни играни филм “Нећу да будем лузерка” приказан у Главном програму 26. Фестивала европског филма Палић.
Urša Menart Foto: Tanjug/video
Фото: Урша Менарт Фото: Танјуг/видео

У средишту приче је тридесетогодишња Шпела која је дипломирала историју уметности и никада није успела да пронађе стабилан посао, већ зарађује повременим пословима и за разлику од већине својих пријатељица које су се одселиле у иностранству без плана да се врате, она инсистира да остане у Љубљани.

Менарт каже да је то делом њена аутобиографска прича, али и прича њене сестре, њених другарица и да се, док је писала сценарио, осетила као да је једина остала у Љубљани и да можда управо и треба да остане да исприча причу коју не би могла да исприча у Берлину или Канади.Каже и да филм приказује другачији став од осталих словеначких филмова због чега је и привукао пажњу и критике и публике.

“Мислим да је то универзална прича читаве источне Европе. У Словенији није била толико лоша ситуација пре 15 година, али се то променило са економском кризом и млађа генерација нема посла и осећа да нема будућности”, рекла је Менарт Танјугу.Каже да је њена генерација филм доживела као комедију, а генерација њених родитеља као трагедију.

“Осамдесетих и деведесетих била је оптимистичка атмосфера у Словенији, генерација мојих родитеља је веровала да ће нама бити много лакше него што је било њима и пошто се то није догодило, осећају као да су нас погрешно васпитали. То је за њих ударац, а за нас није толико трагично јер ми то живимо и можда нам је и лакше када видимо себе у биоскопу и видимо да нисмо усамљени у свему томе”, приметила је Менарт.

Сматра да њена генерација нема више неких озбиљних очекивања.

“Неке ситнице ми примамо као нешто велико. Добити стан, посао за нас је као да смо добили на лутрији, а за наше старе је то било нормално. Очекивања су много другачија него што су била пре 30 година”, запажа Менарт.Старије највише шокира, примећује, то што школа више није алфа и омега доброг живота у овом региону.

“Школа је гаранција доброг живота само ако побегнеш негде. То можда људе и највише шокира, што нису веровали својој деци када смо им рекли два-три пута па када виде на филму, буде им јасније да је заиста тако”, рекла је Менарт.“Трава је увек зеленија с друге стране”, подсећа Менарт, али и додаје да ни у иностранству није перфектно.

“Ни тамо живот није пуно лакши, али можда постоји више перспективе. Можда ћу радити пуно и тешко неколико година, али имам перспективу да ћу за 10 година имати нешто. То је оно што је прихватљиво и то је највећа разлика”, рекла је редитељка.

Не жели, каже, да нужно пошаље поруку младима “останите” већ више “размишљајте својом главом”.“Не дозвољавајте да вама руководе очекивања других, узмите ствар у своје руке и то је оно што Шпила на крају ради”, нагласила је Менарт.Сматра да младе генерације треба да промене начин размишљања.

“Ако будемо само слепо слушали шта нам кажу западне земље или јаке земље истока, или слушали западњачки популизам, онда немамо перспективу. Као што каже Шпела у филму и ја мислим да има још пуно потенцијала, само би требало да променимо перспективу и да се трудимо да размишљамо својом главом и да преузмемо одговорност, изградимо своју визију”, истакла је Менарт.

Са Дамјаном Козоле и Огњеном Свиличићем је написала сценарио за филм “Полусестра” који је недавно имао премијеру у Карловим Варима, а управо на Палићу пише сценарио за филм који ће режирати.“Желим што пре да направим други филм, јер мало осећам притисак. Не желим заспати на овоме што сам направила, тако да се надам да за неколико година на Палићу приказати свој други филм”, рекла је Менарт и додала да се поново бави причом о пријатељству, идентитету, миграцијама и савременим облицима комуникације.

“Покушавам да нешто искрено напишем”, објаснила је Менарт.

EUR/RSD 117.5248
Најновије вести