Ненад Дукић у сусрет Палићком фестивалу: У раљама европског филма

НОВИ САД: Концепција фестивала на Палићу је јасна и прецизна: то је фестивал европског филма. И питање је само у којој мери ће Палић успевати, из године у годину, да прави релевантан, разноврстан и за публику атрактиван програм, каже за „Дневник” Ненад Дукић, уметнички директор и селектор Главног програма најрепрезнтативније смотре седме уметности у нашој земљи, која ће свечано бити отворена 20. јула и у потоњих шест дана представити више од 130 филмских наслова...
nenad dukic
Фото: Tanjug

У Европи постоји низ фестивала исте или сличне концепције, али само неколико њих препознато је од стране релевантних европских кинематографских институција, као изразито квалитетни. И према квалитету програмских целина и по разноврсности и осмишљености пратећих садржаја, од семинара, панела, до мајсторских радионица. Палић је један од тих и као такав позван је да се придружи MIOVB Network-u, Мрежи од пет репрезентативних фестивала европског филма, наводи Дукић.

Шта је све потребно да би фестивал наставио да расте?

Палић је већ својим досадашњим радом осигурао добру позицију, односно има добар рејтинг међу фестивалима те врсте, и сада је на нама да полако, без непотребних нереалних амбиција, из године у годину, унапређујемо програм и да радимо на још осмишљенијим фестивалским сарџајима. Једино ограничење које, у том смислу, имамо јесте инфраструктура фестивалских објеката на Палићком језеру. Реконструкцијом биоскопа „Абазија” добили смо пуно, но неопходан је још један затворен кино простор на Великој тераси, али и реновирање постојећих и евентуална изградња још једног хотела. Дакле, за још један већи искорак и битан квалитет више, неопходан је целовит фестивалски комплекс. Тај комплекс би током године могао да се користи и у друге сврхе – симпозијуми, конференције различите врсте – тако да би евентуални инвеститор, државни или приватни, имао финансијски интерес да уложи новац у тако обогаћену понуду комплекса Палићког језера.

Радослав Зеленовић је недавно изјавио да је "Палић као врста огледала у којем се огледа филмска Европа са свих великих фестивала". Да ли чињеница да добар део филмова већ има завидну фестивалску репутацију - многи су овенчани и наградама - отежава или олакшава пут да се нађу у селекцији Палића?

Сваки фестивал је врста огледала које осветљава један сегмент актуелне филмске продукције. Нема свеобухватног огледала. Избор филмова, по природи ствари, врши се, у највећој мери, увидом у програме водећих фестивала, дакле, Кана, Венеције, Берлина… У Европи се годишње произведе преко хиљаду играних филмова. Водећи фестивали праве ригорозну селекцију и природно је да се на тим програмима налази оно најбоље што је у Европи снимљено. Ти фестивали прикажу, сви скупа, око 250 филмова  и онда мањи, специјализовани фестивали праве свој избор, сходно својој концепцији и критеријуму селектора, односно уметничког директора.

Да ли ћемо добити неке од најбољих филмова који су, могуће, добили и награде, то зависи од пуно фактора. Могуће је да је филм већ купио домаћи дистрибутер, па је питање његове програмске политике ком ће регионалном фестивалу прво да да филм и за колико новца. Ако није купио, онда интернационална салес компанија диктира услове. И тако даље… Све у свему, једно је програм који ја саставим и који је само програм на папиру. Јер то је само програм жеља. Наравно, ако уметнички директор зна лично дитрибутере или sales агенте, то онда олакшава посао. Овогодишњи главни програм је, рецимо, на нивоу 90 посто онога што сам желео, и то је сјајна чињеница.

Колико је тешко очувати такво опредељење када често и фестивали са много дужом традицијом знају да поклекну пред комерцијалом?

Што се комерцијализације тиче, фестивал нема потребу да снижава квалитет програма зарад учешћа филмова превасходно забавног карактера. Фестивал има сјајну публику, ону која воли и тражи квалитетан филм, а оне комерцијалне, дакле забавне, ионако може да нађе свакодневно на репертоару биоскопа.

За добар део највећих европских филмских фестивала зна се рећи да више воле да накнадно верификују трендове уместо да их антиципирају. Где је у тим координатама Палић?

Велики фестивали су у знатно повлашћенијем положају јер продуценти и редитељи филмова прво њима нуде своје нове филмове. Они су, дакле, у ситуацији да први препознају неки нови, оригиналан ауторски напор, да такав филм промовишу као њихово “откриће” или да, опет, неке филмове сврставају у трендове. То је већ посао критичара, али фестивали то, програмирањем, сугеришу.

Палић, реално, може да препозна неку нову а вредну кинематографску појаву у оквиру домаћег филма или филма из екс-ЈУ региона. Све док палићки фестивал не буде био у ситуацији да позове и прими већи број иностраних новинара, критичара, продуцената, а то зависи, као што рекох, од поменуте инфраструктуре и буyета фестивала, његова мисија, у контексту “откривања” или указивања на нове трендове, односиће се превасходно на квалитетно обавештавање домаће публике и критике.

Ако завиримо у селекцију, ту су Лоуч, браћа Дарден, а за Алмодоварово остварењеБол и славадео критике је још у Кану дао суд да је најбољи његов филму последњих десет годинаПретпостављам, међутим, да би још неки наслови могли да освоје палићку публику, попут, рецимо, „Јадникафранцуског редитеља Лаџа Лија, који је такође био у конкуренцији за Златну палму а освојио је награду жирија?

Филмови Лоуча, Дарденових и Алмодовара јесу врхови еврспске продукције у овој години и сјајно је што ће палићка публика и новинари моћи да их виде као регионалне премијере. По мом суду, нови филм Кена Лоуча “Извините, заборавили смо вас” за нијансу је бољи, јачи од друга два, иако није доибио награду у Кану а Алмодовар и Дарденови су добили. Лоучов филм на импресиван “cinema-verite” начин, говори о британској “радничкој класи” која је, што би рекао Рајко Грлић, у раљама суровог либералног капитализма. Многи наши гледаоци ће се препознати у том филму. На сличан начин, и дебитантски филм тамнопутог Француза Лаyа Лија заслужио је, по суду многих, више од награде жирија, шесте награде у номенклатури канских награда. Жири је, наравно, као увек, имао своје кртитеријуме и разлоге. Али, важније од тога јесте то да је у питању изразито добро редитељски грађен филм и то о једној од осетљивих тема у француском друштву последњих година – међутничким и медуверским сукобима милитантних група младих људи, у овом случају у једном предграђу Париза.

Указао бих још и на филм младог летонског редитеља Јуриса Курсеитиса “Олег”. У маниру филм ноара, филм тематизује проблем младих људи који не могу да остваре егзистенцију у својој земљи, одлазе у иностранство, у овом случају у Белгију, где постају предмет манипулације.

Филмови главног програма показаће да европски аутори не затварају очи пред проблемима и феноменима актуелног живота, посебно младих људи. Дакле, у великој већини филмова на делу је својеврстан ангажман у филмској форми. Чак и када је љубавни филм у питању (као француски филм “Она којој верујете”) покретач радње је остваривање емотивне везе преко фејсбука, дакле, у форми љубавне драме, говори се, заправо, о актуелном феномену глобалне комуникације, феномену који полако улази и у сферу људских емоција.

Кан је ове године одговорио на нека пређашња спочитавања на тему "неравноправности полова" тиме што је у конкуренцију уврстио четири филма које потписују редатељке. Ипак, има ли смисла правити селекцију по таквом кључу?

Читава та ујдурма око "неравноправности полова" у филмским пословима иницирана је оптужбама које су, сећете се,  биле упућене једном америчком продуценту који је сексуално злоупотрбљавао младе глумице.  У Америци је од тога направљен слон а у Европи су рекли, отприлике, па то сви знамо да се ту и тамо догађа и шта је у томе толико страшно. Онда је то довело до тога да су неки реномирани редитељи тражили да филмови које режирају жене буду у већој мери заступљени у програмима водећих фестивала. Почели су, по инерцији, сви да се утрукују ко ће да изда више петиција за равноправност, издата је на фестивалу у Сарајеву европска Декларација о полној једнакости у кинематографији. Велики фестивали, приликом објављивања програма, прво су истицали колико у главном програму има филмова жена-редитеља. По мом мишљењу, полну равноправност можемо и треба да успостављамо у свим сегментима живота али у креативним сферама, у уметности, такви вештачки консензуси не важе. Филм је добар или не, независно од тога да ли га је режирао мушкарац, жена, белац или црнац, хришћанин или муслиман.

Постоји ли данас у европском филму уопште ауторска линија која би се могла назватиженским рукописом"?

Не, не постоји нешто што можемо назвати  „женским рукописом” у европском филму и добро је да не постоји. Постоје само неки врло добри филмови које су режирале жене. Двадесети век је инаугурисао уметничко дело као појединачну, аутохтону норму која подлеже анализи само унутар сопствене структуре. То се односи и на филм.

На Палићу ће премијерно бити приказанАјвардебитантско играно остварење Ане Марије Роси, која се до сада потврдила као врсна ауторка документараца. Ранијих се година фестивал и није нарочито гурао да пошто-пото буде место неке "домаће а светске" премијере. Шта се то променило у случајуАјвара”?

Добро је да фестивал има на програму домаћи филм. Али, не по сваку цену. Потребно је да тај филм поседује синематичке вредности које могу да издрже конкуренцију осталих филмова у програму. Јер, филмове процењује међународни жири и било би неозбиљно уврстити у конкуренцију неки миноран филм само зато што је домаћи, филм који није близу нивоа осталих филмова у програму. Постоји и један формални ограничавајући фактор: не можемо приказати филм ако је већ приказан у домаћим биоскопима. Рецимо, филм “Шавови”, можда најбољи филм овогодишње српске продукције, који је приказан на Берлиналу, нисмо могли да прикажемо јер је већ био у биоскопима. “Ајвар” је филм који може да издржи јаку међународну конкуренцију и имаће светску премијеру на Палићу. 

Остварења из екс-ЈУ региона, а сними их се у просеку двадесетак у току године, већ дуго су далеко од најпрестижнијих филмских награда, па чак и од званичних селекција највећих фестивала. С обзиром на то да имате увид у највећи део европске филмске продукције, где је данас  некадашњи "наш" филм на мапи седме уметности Старог континента?

Филмови са екс-ЈУ простора успевају тек инцидентно, с времена на време, да буду препознати у међународном филмском, најчешће фестивалском простору. Последњих година, ипак, има неколико примера: хрватско-српска копродукција “Звиздан” Далибора Матанића у Кану је, у програму Известан поглед, добила награду жирија; српски филм “Реквијем за госпођу Ј.” редитеља Бојана Вулетића приказан је у Панорами специал Берлинала. Ове године, македонски, врло добар филм “Бог постоји, име му је Петрунија” Теоне Митевске приказан је у главном програму Берлина. Тај филм је и у конкуренцији овогодишњег Палића.

М. Стајић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести