За овај филм се слободно може рећи да је посебно уметничко дело, с обзиром на то да је испричан с мало речи, па успореним кадровима и самом темом шаље јаку поруку и то најснажнијим емоцијама које су глумци пренели на гледаоце захваљујући врсном таленту. Специјалној премијери присуствовао је режисер Мирослав Терзић, као и продуцент филма Уликс Фехмију, а публика је дугим аплаузом и дивљењем поздравила и глумице Снежану Богдановић која игра главни лик, Весну Тривалић која је дирнута реакцијом публике и сама заплакала, и Павла Чемерикића. Осим њих, у филму између осталих, играју и Јована Стојиљковић и Марко Баћовић. Продукцију поред Уликса потписује Милена Тробозић Гарфиелд, а сценарио је написала Елма Татарагић.
Снежани Богдановић је за улогу мајке Ане припала и награда за најбољу женску улогу на овогодишњем ФЕСТ-у, чини се с правом, јер је на посебан начин приказала жену која у тишини рашива и пришива шавове свог рањеног срца у малој кројачкој радњи не помирујући се с чињеницом да не може да пронађе гроб свог наводно мртворођеног сина. Тај лик настао је по мотивима и причи стварног лика - Дринке Радоњић из Београда, једне од 500 мајки које трагају за несталим бебама, која је, како и сама глумица каже, била инспирација за изградњу њеног карактера у филму. Дринка јој је била фасцинантна због истовремене борбе са системом, лекарима, општинама, полицијом, али и са својим мајчинским болом кроз који је пролазила.
– Стварно сам много времена провела с њом, дружила се, одлазила у њену малу крајачку радњу. Она ме је и научила да шијем. Посматрала сам је, крала њене покрете, мимику. Имала сам велику одговорност према њој, због тога што је веома захтевно кад правите карактер по живој жени коју познајете, јер је много ствари о којима онда водите рачуна – казала је за „Дневников“ ТВ магазин Снежана Богдановић и признала да није желела да повреди Дринку, те да је стално размишљала о томе како ће она да види њен, а с друге стране покушавала је да буде што вернија. – То што је Ана, коју играм, резервисана, што има такву емоцију и снагу и што мора да контролише себе, је пре свега Дринка. Све што сам урадила је мој покушај да донесем њу, онакву каква јесте, јер сам ја приватно можда као особа много мекша и много емотивнија и не могу да замислим тежину њене потраге, али вероватно бих много чешће кукала у некој ситуацији или не бих издржала, али она није. Она ми је рекла да је имала пуно момената слабости. Каже: „Кренем на неки шалтер и како му се приближавам ја осетим да ћу да се расплачем, окренем се и вратим се кући, а сутра идем опет и тако у круг“.
Снежана коју старија публика памти по улогама у позоришту и филмовима југословенске кинематографије, а млађа по улози Лиле у серији „Синђелићи“, признаје да није лако глумити без много речи у кадру, али будући да је истраживала о свом лику, успела је да се снађе и на посебан начин изгради Дринкин карактер.
– Ја сам кроз цео тај процес била с њом и у њој. Била сам то. За мене ништа друго није постојало. Дринка има лице које не одаје шта се дешава изнутра. Било ми је некада веома тешко, јер речи наравно имају своју сврху. Пуно је теже без њих пренети сав тај свет изнутра, и сумњу и страх и све остало, али сам била инспирисана тиме – нагласила је глумица, коју након дуже паузе, гледамо у другачијем светлу.
„Шавови“ су, према речима режисера Мирослава Терзића, на много начина због саме теме могли да буду приказани као патетичан филм, али се водило рачуна о томе да аутистичност главне јунакиње на почетку филма не дозвољава публици да се лако за њу веже.
– Она не показује емоције, све држи у себи и можда је то био, у ствари, кључ којим смо откључали тај непатетични приступ целој теми. Ми смо имали договор да све буде у функцији приче. За њу морате да оставите простора гледаоцу да дише, да осети да дода нешто своје. Пустили смо да то буде мало споријег ритма. Снежану у филму увек гледате директно у очи, а мени је било веома важно да све што она осећа читате из њених очију, а не из неке друге радње – објаснио је Терзић. – Вероватно филмом нећемо ништа променити, али ћемо скренути пажњу на све ове случајеве. Можда се у публици нађе неко ко ће хтети да реши проблем нестанка деце и ко има моћ за то. Барем се надамо да ће неке државне институције почети да размишљају о томе да покрену разговор о свим тим случајевима или истрагу и да се направи неки систем који ће онемогућити да се то у будућности дешава. Ми ћемо бити глас овим женама које се и даље боре на своје право да буду мајке. Ако смо у томе успели, то је велика ствар.
Филм је иначе освојио награду стручног жирија Europa Cinemas Label за најбољи европски филм у програму Панорама, а од 37 остварења из целог света на овогодишњем Берлинском филмском фестивалу „Шавовима“ је припала друга награда. Филм је на редовном репертоару од 14. марта, када ће публика моћи да га гледа у биоскопима.
Филм је продуцирао супруг Снежане Богдановић, такође глумац, Уликс Фехмиу који је објаснио да снимање није било изазов, већ да је постало обавеза оног тренутка када је чуло за цео случај по којем је и настао сценарио.
– Нас највише занима дистрибуција у Србији, не само због теме, она је значајна и за мене је она метафора тренутка у којем се ми налазимо задњих 30 и кусур година, а који никако да прође. С друге стране, реакције публике су свуда исте. Тај филм и те како комуницира са људима који га гледају и нама је највећа жеља да га што више људи у Србији погледа – нагласио је Фехмиу, додајући да ни сам није познавао тему којом се филм бави док нису почели да реализују цео пројекат.
Владимир Бијелић
