Наравно, никада је у потпуности не могу објаснити, баш као што ни локалне телевизије нису биле у стању да разјасне гледаоцима зашто су се недавно на председничким изборима два десничарска кандидата појавила као практично једини избор из гласачке кутије. Свима је отприлике, али само отприлике, било јасно да је демократија ту негде затајила на делу – а то је управо баш оно што се труди да прикаже дрзак и смео филм Жан-Франсоа Давија „Vive la crise! - Живела криза”
Филм почиње у 2025, у тренутку када Марин ле Пен, која је већ на власти неколико година, коначно реши да се лично одмори и пусти мало француски народ на миру. Али, како све то изгледа? Етиен, који је радио у министарству за очување климатских услова, управо је изгубио посао и, не би ли се утешио, шета се од бара до бара где пије и прича свима своју причу. Лутајући тако, у бару среће Монтења, бившег професора филозофије, који живи на маргини – против које он лично нема ништа против – те ће њих двојица, заједно с неколицином истомишљеника и локалних ликова, основати мало друштво чији ће циљ бити борба да се сачувају Законик и законска права из прошлости.
За тренутак, пре почетка филма, помислила сам да је наслов можда полуироничан. Знам, наиме, да има пуно врста, категорија кризе, као што знам да и у свакој кризи можемо у нечему уживати: у слободном времену, у могућности креативног или љубавног, емотивног мира – када не идете на посао и сви вас оставе на миру.. Међутим, постало је врло брзо јасно да филм говори и о нечему сасвим другом: Француска је дуго била смерна и дуго је ћутала, своје грађане Пете републике дуго је уљуљкивала уз звуке Марсељезе, уверавала их да ће им, и гладних стомака, ипак бити весело и добро у животу. У таквом окружењу се друштвене неправде и неприлике и нису претерано могле чути ни видети у савременој француској књижевности и уопште уметности.
На фестивалима - као што је онај у Кану, иако су награде ишле француским суседима (на пример Кену Лоучу за остварење „Ја, Данијел Блејк”, који се гласно буни против експлоатације британске државе), француски редитељи су и даље мирно о свему томе ћутали. Тако је било до недавно. Сада глас као да се подигао за неколико октава. уметници гласније критикују систем и јаче негодују против сваке неправде. Тако и филм „Vive la crise” (што је познати социолошки израз, коији је пласирао славни Пјер Бурдије) опомиње да уколико не будемо довољно размишљали, можемо завршити са фашистичком или неком другом владом која оспорава основна права човека.
Дакле, филм Жан-Франсоа Давија почиње анализом случајева људи који су остали без посла. Редитељ нам тако приказује старицу која краде у самопослузи кутију сардине, јер има малу пензију. Касирка је пушта да прође некажњено, јер ускоро и сама почиње да вришти о томе шта је све завршила од школе, а ево где сада ради за минималац. Следе потом слични примери људи осталих без посла и примања, али и без права која им по закону припадају. Е, ту је редитељ Жан-Франсоа Дави чак и оштрији од свог колеге Кена Лоуча, јер истовремено критикује и пословичну француску лежерност духа, њихову уобичајену навику да прво брину о лепом времену, лежерном сексу и надасве о добром вину и заводљивим оброцима, а мање о деци или хигијени духа и тела.
Заправо, „Vive la crise! - Живела Криза” на комицан начин покушава да измири бројне социјалне неправде и разлике (рецимо, потреба за присуством феномена проституције или хомосексуалног гласа). Па ако ефекат његове камере и није разбијајуће смешан, то је зато што је право лице савремене Француске пред оком редитељеве камере – заправо исувише тужно.
Нина Живанчевић
