Главни проблем “Локија” је задивљујућа некомпетенција у портретисању сопственог протагонисте. Серија се урушава по својој основи – Локи који је као лик занимљив јер је непредвидиви покретач радње, овде је предвидиво неспособни пасивни протагониста без икаквог плана, коме је једино дозвољено да реагује на оно што се тренутно дешава. Несхватљива је таква доза аматеризма – ко је могао помислити да ће у акционој, жанровској серији причу моћи да носи неко ко је сведен на врећу за ударање? Тешко је разумљив и кастинг избор Силви, као што је тешко разумети зашто је фокус серије уопште на њој – Софија ди Мартино, мада солидна, ипак није нарочито упечатљива у овој улози, нити нарочито харизматична.
Повремене искрице добре хемије између Тома Хидлстона и Овена Вилсона као невољних партнера гуши незграпни сценарио у ком се дијалози углавном састоје у бесконачном препричавању заплета, тумачењу одлука јунака, и цепидлачком објашњавању механизма путовања кроз време и структуре ТВА-а, бирократске агенције која води рачуна о исправности времена. На крају дана, сво то објашњавање је исцрпљујуће. Иако би требало да сатиризује бирократију, “Локи” је и сам ненамерна кафкијанска ноћна мора, као да је целу серију о богу варалици писао тим уморних бирократа.
Тужно је што оваква високобуџетна мејнстрим остварења све чешће подсећају на бесконачно понављање кошмарне петље катастрофалне последње сезоне „Игре престола“ – врхунски сценографи, мајстори фотографије, костимографи и композитори сви стављени у службу аматерски писаних сценарија и (често) сувише конвенционалне режије.
Заиста, визуелно, Дизнијев “Локи” нема много промашаја – клаустрофобични ретрофутуризам ентеријера административних зграда ТВА зачињених здравом дозом мегаломаније социјалистичке архитектуре (која често призива дистопијску, никад завршену Палату совјета), сасвим је коректно испраћена костимима који дискретно дочаравају бирократски пакао (нарочито је инспирисана кошуља коју Хидлстон носи током целе серије, која је толико закопчана да кравата изгледа као да је ушивена у крагну, попут омче која стеже). Визуелно је упечатљив и свет на ивици катаклизме из треће епизоде, у којој неонске боје града који тоне у пропаст уз величанствен синтвејв саундтрек за тренутак стварају утисак да гледамо неку другу, одличну серију.
Нејасно је какав тон циљају продуценти (пошто редитељи изгледа одавно овде не учествују ни са каквим ауторским визијама) јер је серија повремено форсирано шаљива, да би је затим заменили патетични разговори на рубу суза. Уопште, неуједначеност тона је приметан проблем, глумци своје улоге тумаче из различитих фонова, и то често у истој сцени; док Гугу Мбата Рау глуми дрвено и извештачено као да је у лошем стрипу, Вилсон као Мебијус успева да свакој сцени да дозу уверљиве искрености и рањивости, па углавном делује као да њихови ликови припадају потпуно различитим серијама (о недостатку хемије који из овог произилази да не говоримо). Сем Вилсона, и Хидлстона који повремено успева да некако извуче по који тренутак инспирације из лика који му је масакрирао сценарио, нико од глумаца се не истиче ни по чему, и никог није нарочито занимљиво гледати.
Једино позитивно што се може извући на крају је занимљива поставка који обећава потенцијално добар заплет у наредним Марвеловим филмовима али они који су имало волели Локија као лика, можда најбоље да ових шест епизода прескоче, и сачекају да га гледају у филмовима, или другој сезони серије, у нади да ће поново заличити на себе.
Настасја Писарев
