Кроз причу о појединачним судбинама са обе стране, а посебно кроз призму и спајање два главна јунака, редитељ је, како је рекао, сугерисао потенцијални пут решавања тог проблема.
– Надам се да ће неким генерацијама које не памте та времена и почетак косовског проблема мало више разјаснити тематику којом се бавимо и да ће им постати јасније одакле су неке ствари кренуле и где су завршиле – рекао је за наш лист редитељ Мирослав Лекић. – Верујем да ће тренутак у којем филм излази дати неко ново читање приче, јер ипак треба узети у обзир да је роман Вука Драшковића написан 1988. године и да се много тога до данас десило. Намерно нисмо хтели да уводимо неке нове приче, што смо радили у „Ножу” у којем је постојао читав један део филма који уопште није постојао у књизи, а бавио се ратом у Босни.
Редитељ је објаснио да је ово остварење за њега из разних разлога емотивно, а поготово због тога што се гледајући га премијерно, поново сусрео са покојним Жарком Лаушевићем, који је, иако је већ тада био болестан, дао свој максимум да се овај пројекат приведе крају.
– Било је ово једно занимљиво путовање од четири године и, ево, сада гледамо резултат тог рада. Идеја за снимање настала је одмах после „Ножа”, али тада то нисмо успели да реализујемо јер није било новца, а 2018. смо поново кренули не само у наставак обезбеђивања финансија за снимање, него и у један много тежи пут, а то је, у ствари, прављење филмског сценарија који би се на неки начин издвојио из трилогије Вука Драшковића која постоји - „Нож”, „Руски конзул” и „Молитва”. Сви наши јунаци у „Руском конзулу” по књизи имају већ постојеће биографије и мотивациону моторику која је садржана у „Ножу”, а да бисмо све то сад публици поново приказали нисмо могли да кренемо од тога да ли је неко читао или гледао претходно остварење. Задржавајући суштину књиге, морали смо да направимо нове биографије и од њих креирамо јунаке који немају никакве везе с „Ножем” већ су то људи који су се разним стицајима околностима нашли на Косову.
Како нам је открио, има идеју и да филмски затвори причу из Драшковићеве трилогије, али, како је истакао, „Молитву” је веома тешко сместити у филм. Због тога интензивно размишљају о томе да ли да од тог романа сниме серију или филм. И „Руски конзул” могао би након биоскопског живота да добије и своју серију, али то, како је рекао Лекић, зависи од интересовања гледалишта.
Филм је посвећен Жарку Лаушевићу, којем је ово била последња филмска улога. Поред њега главне улоге поверене су: Небојши Дугалићу, Паулини Манов, Светозару Цветковићу, Висару Висхки, Даници Радуловић, Константину Фиданову, Петру Зекавици, Мету Јовановском, Нади Мацанковић, Славиши Чуровићу и другим глумцима.
Глумац Небојша Дугалић тумачи лик српског доктора Илије Југовића, који по казни добија премештај у болницу у Призрену, где упознаје професора историје Љуба Божовића - руског конзула, наизглед психијатријског пацијента, што покреће даљи расплет филма и доводи га у различите сукобе.
Жарко Лаушевић је био ненадмашан
Небојша Дугалић је, као је рекао, као и све што је последњих година радио са Жарком Лаушевићем доживео снимање овог филма као незаборавно.
– Радити са Жарком Лаушевићем значило је и да се може осетити шта значи та пуна размаханост игре, неке лепоте и дубине трагања по свим тим просторима, тајнама човековог бића и колико тога се, у ствари, изроди и у самој чињеници да смо се тако добро и дубоко заиграли. У томе је Жарко стварно био ненадмашан, пошто он стварно никада ниједан кадар није одиграо исто – нагласио је Дугалић и додао да је било довољно да му се партнер у кадру препусти те је и свако искуство са њим било за памћење.
Како је у разговору за „Дневников” ТВ магазин рекао, када год се раде рањиве приче, као што је то случај са „Руским конзулом” аутори, па и глумци покушавају да у свом времену дају неки одговор на болне теме из прошлости.
– Увек се нађемо пред мноштвом питања, недоумица и дилема како да посведочимо из онога што нас актуелно боли. Међутим, овде смо имали заиста сјајну екипу редитеља, сценариста, сарадника па смо се сви трудили да не будемо арбитрарни, да не судимо никоме, него да посматрамо човека независно од онога шта је сам контекст на који ми не утичемо. Да човека посматрамо притиснутог свим оним околностима које није могао и није имао прилику да бира него су му просто наметнуте и да тако видимо да се из сваке појединачне судбине извија исти јаук над безизлазом над немогућношћу да се умакне свим тим датостима, притисцима, страхотама, страдањима. Једино што преостаје је да се у тим радикалним ситуацијама види ко је колико смогао снаге да остане човек – рекао је Небојша Дугалић за наш лист.
Како је објаснио, нису желели да испричају тужну причу, већ да истраже да ли је туга било неко полазиште за даље расплете.
– Хтели смо да трагамо по томе како се оно што видимо на филму догоди међу људима, шта је то што покреће такву лавину зла, из чега то човек човеку постане вук, шта је то што је у човеку способно да посеје такак пакао на земљи, а опет, са друге стране, како да човек са свим тим замасима зла може да опстане као људско биће и да одбрани барем минимум људског достојанства – истакао је Дугалић. – Покушали смо да нигде не доцирамо, не инсистирамо ни на страдању ни на трагедији него да се она види изнутра - из човека и из тога где се она догоди унутра, а не као некакав спољашни феномен. Наравно, има и тога, то јесу последице и то јесте појединачна људска трагедија и страхота, али су нас пре свега занимали сви ти путеви који воде ка томе, када се последице догоде, онда је све већ касно, али мислим да се можемо некако лечити, целити, само уколико преиспитамо сав свој претходни ход и путеве којима смо до таквих последица дошли.
Редитељ је закључио да су желели да ставе акценат на судбине ликова овог филма, јер су се трудили да избегну да „Руски конзул” буде било каква врста политичког памфлета, те да се не стављају на неку од страна јер сматра да, уколико се један проблем, као што је то питање Косова, додатно исполитизује, филм неће имати функцију.
Владимир Бијелић
