Комплетна филмска личност. Наравно, сви га знамо као редитеља, али Богданович је био у својој каријери и глумац, сценариста, продуцент, писао је књиге о филму, критике, бавио се историјом филма. Ако сагледамо његову биографију и филмографију, заиста је био један од ретких комплетних аутора, навео је Зеленовић.
Оставштина коју Богданович има за будућност заиста је огромна, каже Зеленовић и додаје да ће генерације које долазе, захваљујући богатој архиви Кинотеке и телевизија, моћи да се увере колико је он био важан не само за историју америчког, већ и светског филма.
Питер Богданович је рођен 1939. у Кингстону, у држави Њујорк, а умро је јуче у Лос Анђелесу у 82. години.
Био је син српског сликара и пијанисте Борислава Богдановича и аустријске Јеврејке Херме Робинсон.
Питерови родитељи су дошли у Америку у мају 1939. бежећи од рата у Европи.
Некада дугогодишњи директор Југословенске кинотеке Зеленовић је подсетио да је Богданович долазио почетком 70-их на Фест, од када је кренула његова блистава каријера са три изузетна филма „Последња биоскопска представа“, „Што те тата пушта саму“ и „Месец од папира“.
Снимао је још значајна остварења као „Маска“ (1985) или „Тексасвил“ (1990).
Зеленовић је био у то време филмски уредник у Дому омладине Београда и имао је част да учествује у разговору са Богдановичем на трибини у оквиру Феста, где му је, каже, било веома драгоцено да чује приче о стварању филма, писању књига и текстова о филму, глуми, продукцији од једне тако свеобухватне личности.
Како стоји на светском филмском сајту ИМДБ, Богданович је у веома продуктивној каријери снимио 34 наслова као редитељ играних и документарних остарења, чак 57 пута је потписан као глумац, по 14 пута као сценариста и продуцент и у три наврата је био и монтажер.
Богданович је и добитник престижне награде „Златни печат“ Југословенске кинотеке.
Сваки пут када је боравио у Београду обавезно је долазио да посети Кинотеку, јер је знао колико је богата архива те установе, а према Зеленовићевим речима томе су се дивили и покојни грчки редитељ Тео Ангелопулос и руски режисер и глумац Никита Михалков.
Зеленовић наводи и да је Богданович припадао ономе што се у историји филма зове „Нови Холивуд“ или „Холивудски нови талас“ коме припадају антологијски аутори Френсис Форд Копола, Мартин Скорсезе, Џорџ Лукас, Брајан де Палма, Мајкл Ћимино, Вилијам Фридкин.
Зеленовић је приметио да се мање зна о самом почетку каријере Богдановича, када је радио као филмски уредник у Музеју модерне уметности у Њујорку и кад је пуно допринео да се многи пионири америчког филма никада не забораве, као што је Алан Двон.
Због тих значајних заслуга, Светска федерација филмских архива му је доделила 2007. године признање за животно дело, а ту су награду раније добили шведски редитељ Ингмар Бергман, португалски аутор Маноел де Оливеира и други великани седме уметности.
Шездесетих година 20. века у њујоршким уметничким круговима Богданович је постао познат управо као уредник филмског програма тог Музеја.
Три утицаја су веома важна за његово стваралаштво, а то су утицај Џона Форда, Орсона Велса и Француског новог таласа, подсетио је Зеленовић и додао да је редитељ био надахнут и француским редитељима Клодом Шабролом, Франсоа Трифоом, Жан Лик Годаром и Ериком Ромером.
Заправо, Богданович је и одлучио да се бави режијом под утицајем поменутих француских новоталасних синеаста, навео је Зеленовић.
Позвали су га, каже, 1970. године из Америчког филмског студија да режира документарни филм о Џон Форду, који носи назив „Режирао Џон Форд“, али ту се није зауставио у проучавању великог редитеља, па је написао чувену књигу „Зовем се Џон Форд. Ја правим вестерне“ (1980).
Кроз новинарство, Богданович је стекао пријатеља за читав живот, непревазиђеног глумца и режисера Орсона Велса, о коме је написао књигу “Ово је Орсон Велс” (1992), а у којој је детаљно анализирао његов богат опус.
Редитељ ремек дела „Грађанин Кејн“ увео је Богдановича на велика врата у свет уметности и много је утицао на његов редитељски рад.
Када је Богданович са 32 године остварио огроман успех са својим најбољим филмом „Последња биоскопска представа“, Зеленовић, коме је то омиљени наслов овог редитеља, каже да су га већ тада дефинисали као „Новог Орсона Велса“, што је била незапамћена част за америчко-српског уметника.
Ипак, и поред честих долазака у Београд и Србију, Питер није никада снимио овде филм, мада је имао планове 2014. године да ради документарац о Руми.
Његова рођена сестра Ана Богданович изјавила је тада да је документарни филм о Руми спреман да се снима у режији њеног брата и да ће се кренути у реализацију чим се сакупи довољно новца.
Питер је тада гостовао на Фесту и Ана је посетила Руму, информисала се о историјском значају тог сремског града, након чега је одлучила да сними документарац о животу и раду њиховог оца Борислава.
Зеленовић каже да му је жао што велики режисер није урадио неки играни српски филм, али је сигуран да је то желео и намеравао.
Богданович је до недавно био веома активан, тако да му се у опусу налази документарац “Велики Бастер” (2018) о чувеном комичару глумцу и редитељу Бастеру Китону, играни филм “She's Funny That Way” (2014), а почео је да ради на пројекту “One Lucky Moon” који на жалост није завршио.
Играо је у новијој серији „Get Shorty“ (2019) и филмовима „Вили и ја“ (2020) и „Ноћни шетачи“ (2021).
