Тако смо добили критичко издање неких од Андрићевих најпознатијих приповедака: Мустафа Маyар, Ћоркан и Швабица, Љубав у касаби, Мара милосница, Мост на Жепи, Аникина времена …
„Више од четрдесет година се препричава како је академик Ђурић, после смрти Иве Андрића, држао у руци роман На Дрини ћуприја и гласно говорио о томе да је куцнуо час да се ради критичко издање те знамените књиге. И рађено је, двадесетак година, и није урађено. Ипак, захваљујући Задужбини Иве Андрића, обављене су припреме за критичко издање књига нашег нобеловца”, подсетио је председник Уређивачког одбора, академик Миро Вуксановић. „ Такав посао је покушај одмотавања, од завршеног штива, више пута објављиваног, савесно или с пропустима издавача, одатле до прве сачуване белешке, до прве скице, до идеје, а све да бисмо научним путем, користећи домете савремене текстологије открили како настаје, како живи и како се отвара изузетно књижевно дело”.
Начела за критичко издање дела Иве Андрића израдила је др Зорица Несторовић, редовни професор Филолошког факултета у Београду, која је и руководила целим пројектом. Она је појаснила да наведена начела представљају заправо платформу у раду на критичком приређивању Андрићевих приповедака, заједничку за све приређиваче књига Првог кола. „На тај начин су одређене и профилисане процедуре научноистраживачког рада, од прегледања грађе, начина њеног описивања, израде критичких напомена, установљавања основног текста, до разрешавања статуса ауторизованог и неауторизованог издања неке Андрићеве приповетке”, наводи др Зорица Несторовић.
Говорећи о подухвату какав је припрема Критичког издања дела Иве Андрића, потпредседник УО Задужбине Иве Андрића, проф. др Радивоје Микић, навео је да свака култура има своје велике послове – а један од великих послова српске културе је и припремање и објављивање критичких издања дела српских писаца. „И кад се само овај аспект гледа, ми данас немамо много разлога за задовољство, пошто се критичка издања дела наших писаца готово могу пребројати на прстима једне руке . А тај велики посао је и вишеструко важан. У том светлу Критичко издање, чије су прве књиге пред нама, треба да покаже да је Андрић, у стваралачком процесу, ретко мењао основна решења, али да су оне ’ситне појединости’ биле, врло често, његова највећа брига. А оно о чему је Андрић водио највише рачуна је – језик”, истакао је проф. Микић.
Приређивачи књига првог кола су, уз Зорицу Несторовић, били и Слађана Јаћимовић, Драгана Грбић, Марија Благојевић, те Милан Алексић. „ Ми не можемо данас да погодимо шта би о критичком издању својих књига рекао Иво Андрић, али смо сигурни да би био задовољан што је добио, што је почео да добија, канонске текстове својих приповедака, што се види колико се борио за чисту реченицу и чисти текст, колико је тешкоћа имао са штампарима, па је нека издања морао и да поништава. Можда ће когод рећи да би Андрић приговорио објављивању његових рукописа, у скицама, с преправкама, у разним приликама насталим, али такве записе не бисмо имали да их није управо Андрић сачувао. Прва наша дужност је испуњена: све што је испод Андрићеве руке донето је у аутентичном облику. Ту је средиште укупног подухвата”, поручио је академик Вуксановић, уз напомену да је Друго коло у пет књига већ у припреми и да ће изаћи следеће године.
М. Стајић
