У добрим старим прошлогодишњим данима, када се час мртвих одржавао сваке ноћи, био је то један задовољан торањ јер се час и на узлазној и на силазној линији одржавао у исто време, па је додатни пар руку могао радити на одржавању. Сада је рад на одржавању у торњу број сто осамдесет и један обављан на брзину, успут, или уопште и није, баш као и у свим другим торњевима, али и даље се сматрало да се човек усрећио ако се запосли овде.
Углавном човек. Доле, у низини, стално се препричавала шала како у сто осамдесет кецу раде вампири и вукодлаци. Заправо, као што је био случај у многим торњевима, често су тамо радили клинци.
Сви су знали за то. Заправо, нова управа вероватно није, али не би ништа предузела и да сазна, осим што би пажљиво заборавила да је сазнала. Клинце не мораш плаћати.
Младићи - или претежно младићи - на торњевима радили су напорно, по свакаквим временским условима, у замену за цркавицу. Били су самотњаци, дебело навучени на сањарије, бегунци од закона на које је и сам закон заборавио, или само бегунци од људи. Патили су од нарочите врсте усмереног лудила; говорили су како ти се чангрљање шкљоцкалица увуче у главу, мисли ти прораде у њиховом ритму, и пре или касније знаш садржај порука само слушајући чегртање капака. У својим торњевима, пили су врућ чај из необичних плеханих шоља, много ширих при дну да их не обори ветруштина када нахрупи унутра. На одсуству су пили алкохол из чега било. И говорили су сопственим којештарским језиком, о мулама и немулама, системским режијама, пакетном простору, о бубњарењу и пржарењу, о сто осамдесет кецу (што је било добро) или јату (што је било лоше) или скрозираној јатности (што баш, баш није ваљало), и о прикључном коду, закрчном коду и разбојилу...
И волели су клинце, јер су их подсећали на оне које су оставили код куће или које никад неће имати, а клинци су веома волели торњеве. Долазили су да блеје и да раде ситне послиће и можда да науче семафорски занат само гледањем. Углавном су били бистри, овладали би тастатуром и полугама као неком чаролијом, углавном су имали добар вид, и у највећем броју случајева су бежали од куће, ето шта је било посреди, а да нису заиста одлазили.
Јер могли сте поверовати да с торња видите све до руба света. Свакако сте по лепом, ведром дану видели бројне друге торњеве. Претварали бисте се да читате поруке ослушкујући чегртање капака док вам под прстима лете имена далеких места која никад нећете видети, али сте, док сте на торњу, с њима некако повезани...
Запослени у торњу сто осамдесет и један знали су је као Принцезу, иако се у ствари звала Алис. Имала је тринаест година, могла је сатима и сатима да одржава линију у возном стању без помоћи, и касније ће имати занимљиву каријеру као... но, у сваком случају, сећала се тог једног разговора, тог једног дана, зато што је био чудан.
Нису сви сигнали били поруке. Неки су били упутства торњевима. Неки су, док баратате полугама и преносите сигнал издалека, имали овакав или онакав учинак на ваш торањ. Принцеза је знала све о томе. Добар део онога што се преносило Великом лозом звало се “режије”. Била су то упутства торњевима, извештаји, поруке о порукама, чак и међусобно ћеретање оператера, премда је у данашње време то било строго забрањено. Све је било преточено у код. Ретко кад су режије биле на нормалском. Али сада...
“Ево га опет”, рече она. “Мора да је нека грешка. Нема извоорног кода ни адресе. Јесу режије, али на нормалском.”
На другој страни торња, у седишту окренутом у другом смеру пошто је радио на узлазној линији, седео је Роyер, седамнаестогодишњак који се већ трудио да добије сертификат за торањ-мајстора.
Рука му није мировала док је говорио: “Шта је писало?”
“ГНУ, и знам да је то код, а онда само једно име. Yон Драгомиље. Је л’ то..?”
“Послала си даље?”, запита Деда. Деда је до малопре, згрбљен у углу, поправљао капчано кућиште у скученој шупи на пола пута до врха торња. Деда је био торањ-мајстор, и већ је био свуда, и знао је све. Сви су га звали Деда. Имао је двадесет и шест година. Увек је нешто пословао по торњу када је она радила као оператер на линији, иако је у другој столици увек био неки дечак. Тек касније је схватила зашто.
“Да, зато што је био код ’Г”, рече Принцеза.
“Онда си урадила шта је требало. Пусти то.”
“Да, али и раније сам слала то име. Неколико пута. И уз и низ линију. Само име, без поруке или тако нечега!”
Имала је осећај да нешто није како ваља, али је наставила: “Знам да ’У’ на крају значи да се мора окренути назад на крају линије, а ’Н’ значи ’Незаведено’.” Сад се већ правила важна, али сатима је ишчитавала шифрарник. “Дакле, то је само неко име које непрестано путује дуж линије! Како то има смисла?”
Нешто заиста није било како ваља. Роyер је још оперисао линијом, али је зурио преда се са олујним изразом на лицу.
Деда рече: “Врло оштроумно, Принцезо. Смртно сам сигуран да си у праву.”
“Ха!”, рече Роyер.
“Извините ако сам рекла нешто што није требало”, рече девојчица кротко. “Само ми се чинило необично. Ко је Yон Драгомиље?”
“Он је... пао с торња”, рече Деда.
“Ха!”, рече Роyер, који је баратао капцима као да их ођедном мрзи.
“Мртав је?”, запита Принцеза.
“Па, неки кажу...”, поче Роyер.
“Роyере!”, обрецну се Деда. Звучало је као упозорење.
“Знам за ’слање кући’”, рече Принцеза. “И знам да душе мртвих бандерyија остају на Лози.”
“Ко ти је то рекао?”, запита Деда.
Принцеза је била бистра и знала је да ће некога увалити у невољу ако баш тачно каже.
“Ма, просто сам чула”, рече она нехајно. “Негде.”
“Неко је хтео да те уплаши”, рече Деда и погледа у Роyерове све црвеније уши.
Принцези то није звучало застрашујуће. Ако већ мораш да будеш мртав, чинило јој се много боље проводити време у лету између торњева него у лежању под земљом. Али била је бистра и такође је знала кад треба да се окане неке теме.
Следећи се огласио Деда, после дуге станке испрекидане само шкрипом нових капчаних шипова. Када је проговорио, чинило се да га нешто мучи. “Одржавамо то име у покрету, у режијама”, рече он, и Принцези се учини да ветар у низовима капака изнад ње дува некако усамљеније, а вечито чангрљање доби на напетости. “Не би ни желео да оде кући. Био је прави бандерyија. Име му је у коду, у ветру међу конопцима, и у капцима. Зар ниси никад чула изреку: ’Човек није мртав докле год му се име још помиње’?”
Комичне маштарије
Прачет ће вас терати на беспомоћан кикот, али ћете се на крају мрко осмехивати његовој оштроумности и духовитости (Дејли мејл). Прачет ужива у ономе што ствара, у шалама, играма речи, у концепту писама и самог језика; зато је књига “Пошташавили” можда најбољи израз његових незаустављивих комичних маштарија (Тајмс).
Тери Прачет (1948–2015) почео је да ради као новинар једног дана 1965. године и свој први леш угледао већ после три сата, што је у то време било искуство које је заиста нешто значило. Пошто се опробао у готово сваком послу који постоји у провинцијском новинарству, осим, наравно, праћења фудбалских утакмица суботом, прешао је у Централ Елецтрицитy Генератинг Боард и постао представник за јавност четири нуклеарне електране...
