ДНЕВНИКОВА КЊИГА Фредерик Бегбеде: Човек који плаче од смеха

Преводилац: Новак Голубовић Издавач: Booka 2020.
e
Фото: BOOKA promo

„Човек који плаче од смеха“ има врло лабаву структуру романа, и конципиран је као непрекинути монолог главног лика који коментарише савремену медијску, културну и политичку сцену у Француској и у свету, с пуно духовитих и језгровитих запажања о томе како се она променила у последњих тридесетак година. Главни лик, Октав Паранго, на много начина функционише као аватар самог писца, с којим дели многа искуства. Као и Фредерик Бегбеде (1965), Октав је саркастични хроничар времена, који је радио као маркетиншки стручњак, новинар, и писац. У том смислу, „Човек који плаче од смеха“, иако прича причу о једној дугој непроспаваној ноћи која кулминира чудним инцидентом у студију популарне радио станице, на много начина подсећа на колумну у којој се аутор без длаке на језику окренуо савременом свету, с пуно занимљивих инсајдерских запажања о томе како су се последњих деценија мењали медији у срцу западне Европе, маркетинг, новинарство, па и изласци.

Аутор посвећује пажњу својеврсном „слому медија“ који је донео интернет са својом демократизацијом информација (и дезинформација, и те како). Ново искуство интернета фундаментално је променило новинарство и маркетинг, и коначно, гурнуло главног лика Октава

Парангоа из преплаћене позиције маркетиншког мага, спин доктора и полудемамгога који је свој дар за речи скупо наплаћивао, сасвим на маргине друштва. У политички коректној, чистој култури миленијалаца, Октан је реликт времена које је прошло – он је неапологетски настројен хетеросексуални бели мушкарац који је опседнут сексом исто колико и сопственом крхком сујетом. „Прљавог“ бејби бумера Октана плаши и ужасава упегланост миленијалаца, нове генерације која са својом филозофијом полако преузима сцену Октан себе поставља раме уз раме уз сличне губитнике француског и модерног друштва, или њихове „контроверзне“ гласове као што су Вернон Тродон, јунак Виржини Депент, или савремени писац Мишел Уелбек који се чак појављује и као епизодни лик у роману.

С друге стране, Октанов „алтер его“, писац Фредерик Бегбеде, далеко је од маргине – сам рођен у привилегованој породици, спада у једног од најпопуларнијих савремених писаца у Француској, а 1994. основао је и књижевну награду „Prix de Flore“ међу чијим добитницима су Мишел Уелбек, и Амели Нотомб.

Настасја Писарев

EUR/RSD 117.5841
Најновије вести