Хироми Каваками (1958) је савремена јапанска списатељица и ауторка низа бестселера. Осим прозе, пише и поезију и књижевну критику. Добитница је готово свих најзначајнијих јапанских награда за књижевност, књиге су јој преведене на више од 15 језика, а неке од њих су адаптиране и у филмове. Хироми Каваками је рођена у Токију, била је предавач и уредник у књижевним часописима, а сада се бави искључиво писањем.
Прости закони математике и вероватноће нас наводе да помислимо да у бескрајном мору књига које се годи-шње издају у целом свету, мора бити велик број оних које се памте, али уопште није тако. Много је писаца који су паметни и елоквентни, али изразито мало оних који су осим тога, способни и да стварају слике и евоцирају осећања и утиске који ће, можда, остати с нама веома дуго, као да су у питању исечци живота који су се догодили нама.
Из простог синопсиса са корица „Професорове ташне“ тешко је погодити да је ово једна од таквих упечатљивих књига – роман Кавакамијеве прати необично зближавање помало усамљене Цукико која је у позним тридесетим, и њеног средњошколског професора, већ у седамдесетим, после једног случајног пријатељског сусрета у токијском бару. Ово није велика прича, и не треба очекивати ништа слично – „Професорова ташна“ је мали и интимни, драгоцени исечак из живота двоје људи који су се суштински препознали, и то без много изговорених речи. Заправо, однос Цукико и професора је толико танано и изнијансирано приказан, да га је, као што то и у животу понекад бива, веома тешко до краја окарактерисати и вербализовати. Током романа, Цукико и професор се случајно сусрећу у истој изакаји (врста јапан-ског паба у ком је уобичајно да се једе уз алкохол), и полако продубљују свој однос кроз забавне епизоде као што је шет-ња до локалне пијаце, чудни излет са халуциногеним печуркама, одлазак на хаотични ханами (пикник са посматрањем сакуре), или бизарна посета салону за паћинко (врста јапанских флипер машина које замењују коцкање које је забрањено у тој земљи). Уз све то, Цукико и професор уживају заједно у одличној храни, често завршавајући своје вечери са огромним количинама сакеа или пива.
Осликавајући понекад чудну и сасвим отуђену, понекад магично допадљиву атмосферу Токија, Кавакамијева се креће линијом која подсећа на Харукија Муракамија, још једног сјајног савременог јапанског писца, али је њен свет нешто мекши и нежнији од његовог, а јунаци, и поред усамљености и даље успевају да у дубини душе сачувају суштинску, детињу ведрину бића.
Настасја Писарев
