ДНЕВНИКОВА КЊИГА: Њујорк у филмовима Мартина Скорсезеа

Издавач: Мали Немо, 2008.  
r
Фото: Njujork u filmovima Skorsezea, Mali Nemo

Књига „Њујорк у филмовима Мартина Скорсезеа“ бави се истраживањем урбаног пејзажа града у Скорсезеовим филмовима „Улице насиља“, „Таксиста“, „Краљ комедије“, „У ситне сате“, „Оживљавајући мртве“ и „Банде Њујорка“. Савчић испитује однос човека у простору града ослањајући се на студије Лотмана, Романа Јакобсона, и многих других аутора. Битно је рећи да се тумачењу филмске поетике простора Савчић прилази првенствено из језичке, односно лингвистичке позиције, али не искључујући ту ни семантичка, симболичка и општа културолошка тумачења ове проблематике. Студија је пуна занимљивих тумачења која нарочито могу значити љубитељима Скорсезеових филмова, и филмова уопште, али и онима заинтересованим за поетику простора, али и лингвистику.

Савчић у првом делу књиге прегледно тумачи различите језичке појаве везане за простор а којих иначе често нисмо свесни – јасне асоцијације које су (нарочито у англосаксонским језицима) везане за појмове горе (за које се обично везују позитивна значења) и доле (негативно), скрећући такође пажњу и на изразе попут „иза њега су године успеха“, у којима је јасно да се у језику метафоризацијом простора може исказати много тога, укључујући и време.

У поглављу у ком се бави концептуалним апаратом ауторка скреће пажњу на различите значењске елементе простора примећујући да се радња неколико Скорсезеових филмова одвија ноћу, или углавном ноћу: „Таксиста“, „Оживљавење мртвих“, „Улице насиља“, „У ситне сате“.“ Савчић додаје да се ноћ налази изван граница „нормалног“ времена, и да је у питању негативно време, односно време мртвих. (Овде се ауторка ослања и на популарног руског теоретичара  књижевности и културе Јурија Лотмана који примећује да ноћни свет града смештен је на граници простора културе или изван њене линије.) Пратећи оваква тумачења, Савчић у каснијим поглављима књиге даје занимљива запажања на конкретним примерима Скорсезеових филмова.

У тумачењу простора, Савчић скреће пажњу и на симболичко и значење дома. Говорећи о филмовима попут „Таксисте“ она показује како је могуће упечатљиво портретисати ликове и кроз просторе који им припадају – тако за Тревиса (Роберт де Ниро) примећује да је његов дом заправо антидом: такси је највише његова кућа, али то је динамички простор који не може заиста бити нечија фиксирана лука, док му у стану у ком живи на вратима упадљиво виси ранац о брави, као да је сваког тренутка спреман да га напусти. С друге стране, од свих јунака филма једини прави простор који личи на дом успоставља само проститука Ајрис чија душа остаје неокаљана и поред свега кроз шта пролази.       

        Настасја Писарев    

EUR/RSD 117.5834
Најновије вести