У питању је врста исповедне прозе, тачније зборник колумни које је овај стваралац писао за Нин у периоду од 2018. до прошле године. Иако жанровски одудара од оног чиме се овај аутор у својој књижевној каријери бавио, поетички она је на трагу свих претходних Великићевих књига. О инспирацијама, књижевним узорима, поетици и дипломатији ексклузивно за наш лист овај књижевник је дао краћи интервју.
Џојс, Берберова, Орфелин, Шели, Дима, Бајрон, који се помињу у вашим књигама, у коликој мери су директно учествовали у грађењу Ваше књижевне поетике?
– Па, Џојс највише, с чињеницом да је живео у граду у ком сам ја одрастао, тако да ја нисам никакав „Џојсијанац“, али сама та чињеница... Виа Пулу, мој први роман, замислио сам као град кроз који су прошли славни људи, али онда је током писања се све окренуло, јер сам прочитао његове приче Мртви. С друге стране, Уликса сам прочитао тек на студијама. Дакле, нисам „Џојсијанац“, али јесте ми тај концепт бескрајног дана близак. И уопште – волим Џојса. У време студија нисам писао, али сам јако пуно читао, и остао сам велики љубитељ књига. И сигурно да су све оне у слојевима утицале, али ако бих издвајао неког чији утицај посебно препознајем – има ту мало Итала Спрема, па и Набокова у неким поступцима, Црњанског, Киша... Тишму јако волим, нажалост открио сам га касније - мада никада није нажалост.
Опирете се сврставању у постмодерну?
– Да. Не зато што имам нешто против постмодерне, него зато што сматрам да имам неке координате које не могу да се сместити у то једно одело које је унапред смишљено да би би било противтежа некој реалистичкој, завичајној литератури. Једноставно, писац сам од крви и меса, и као такав свака ми је пижама коју ми критичари желе обући – тесна. Нек се баве мојим делом ако желе да се баве, а не да ме стављају у неку фијоку, као што раде са већином писаца... Али добро, нисам незахвалан: о мени су писали увек, тако да нисам прећутан, али, сматрам да самих правих тумачења нема много. Мислим, оних текстова који заиста нешто значе, а не хвалоспева – то ме не занима.
Како из Ваше перспективе изгледају дипломатско-књижевне паралеле: међуратна са Дучићем, Ракићем, Андрићем и ова скорашња са Ковачевићем, Великићем, Басаром..?
– Завршио сам гимназију у Пули а мој матурски рад је био Српска модерна поезија. Дакле: Дучић, Ракић, Шантић и Дис, Андрић... Андрић и да није писац, остао би упамћен као велики дипломата. Ту нема правила, мислим да је питање амбасадора пре свега – где сте. А ја сам био на, у датом тренутку, једном веома тешком месту, у Бечу. Дакле, то није синекура, то није тенис, то је радничко занимање. Кад кажем радничко, мислим, има да се добрано ознојит. У том смислу мислим да је јако важно да је човек/дипломата комуникативан, да прави контакте. У том послу видео сам да ми много значи управо моја широка култура. Дакле, у неком опуштеном разговору увек нађете неки начин да приђете одређеној теми за коју можда и нисте специјализовани, али просто направите некакав мост. То и јесте најважније за амбасадора.
Докле ће се Драган Великић бавити писањем, понестаје ли Вам мотива?
– Ја сам писац за цео живот... Скоро...
Немања Савић
