ИНТЕРВЈУ Зоран Ћирић, књижевник: Себе сматрам рокенрол писцем

Сматрају га и даље једним од најконтроверзнијих домаћих писаца, иако је овенчан низом најпрестижнијих овдашњих књижевних награда, Зоран Ћирић не одустаје од властитих литерарних мотива који су га опседали и у млађим данима.
н
Фото: Н. Јовановић

Међу тридесетак његових књига различитих жанровских одредница, видљива је  и лако уочљива књижевно-музичка коалиција и прожимање ове две врсте уметности. То је, рекло би се, особени прозни печат овог писца, било да се ради о романима, есејима, колумнама или причама.

По Ћирићевој књизи „Нишвил” назван је сада већ глобално познат нишки yез фестивал, а повод за разговор с овим књижевником је његова нова књига „Магични гето“, која је, опет на трагу његових ранијих књига, пуна опсервација и фасцинација музиком - од блуза и yеза, а у случају поменуте књиге највише рокенрола. Угледни критичар Жикица Симић о поменутој књизи, између осталог наводи: „Док свет тоне у фарисејство, Магични пише о рок музици. Узалудан посао, неко би рекао. Нетачно“...

Било да је реч о популарној или високој култури, (псеудо)митологији и иним друштвеним појавама, Ћирић је увек доследан властитом књижевом вјерују“, што је у краћем разговору за „Дневник” и потврдио.

Митологија у Вашим делима, од нишке, преко београдске, до саге о Магичном Ћири увек је присутна?

- Сага о Магичном Ћири је више онако део јужњачке митологије, знатно шире од Ниша, и тај митски град Нишвил је поприште догађања у већини мојих романа и прича, нема баш много заједничког са мојим градом. Чак сам у Београду много пута чуо да заправо много више личи на Београд по некој својој урбаној иконографији, по ономе што се догађа и по врсти карактера, но што би имао везе са Нишом. То је баш онако књижевна творевина, дакле једна измишљотина која је временом, колико могу да видим, попримила статус мита. Магични Ћира, као главни јунак многих мојих романа, жив је у медијима, паралелно као и у мојим књигама.

Ваше приче одишу не само овдашњом атмосфером, него има ту и Њу Орлеанса и Тенесија. Дакле, има код вас мало и Буковског?

- Било га је много више раније, у мојим књигама из деведесетих, али увек је на неки начин присутан, будући да спада у мој најужи круг омиљених писаца, и то је неки трајни утицај, као неки флуид, и то је то. Примерице у „Тврдој љубави“ баш га и нема пуно, јер тужна је, онако емотивна књига, у неком скоро сентименталном кључу, тако да – можда позни Буковски би могао да има везе са тим, али пошто је то обимна књига, прича разгранатих прича, различити утицаји се ту сусрећу, прерплићу. Ја сам раније био довођен у везу са њим, што је мени иначе јако драго, па је, ето остала та нека синтагма српски Буковски, па сад... боже мој, што се мене тиче - немам ништа против да у мојим књигама нађу утицаје Буковског, или не знам већ шта, али ја кад сам то писао, много више је ту било нечег аутобиографског, догађаја из приватног живота, и нешто везано за ту митологију популарне културе, али рекао бих више прве половине двадесетог века, више онај класични Холивуд, више вазано за блуз и џез мајсторе тог времена, када су ти жанрови били на врхунцу.

Кад смо сећ дотакли блуза и yеза, шта приватно слушате од музике, с обзиром да се и музика доста појављује у вашим делима?

- Па ја себе и сматрам рокенрол писцем, или поп писцем, свеједно, пошто је референтна поп култура присутна у сваком мом тексту. Приватно већ годинама слушам, оно што Жикица Симић и ови остали критичари у Америци или Енглеској називају Американом. Ликове попут Брајана Адамса, Пола Вестерберга, Синди Вилијамс, или групе као што је Вилко. Заправо, као да сам се подмладио, слушам људе који харају већ годинама на тој некој, да кажем, алтернативној америчкој рокенрол сцени.

Немања Савић

 

EUR/RSD 117.1769
Најновије вести