Из штампе је управо изашао први том, који обухвата поетске књиге Вујице Решина Туцића „Јаје у челичној љусци”, „Сан и критика”, „Простак у ноћи”, „Реформ гротеск” и „Стругање маште”, а приређивачи су Марјан Чакаревић, Синиша Туцић и Ален Бешлић, док је аутор поговора Владимир Копицл...
„И сам Вујица Решин Туцић и његово дело савршени су арт производи свог доба, али ни једно ни друго нису погодовали неким од не мање активних и не мање пресудних чињеница, чинилаца и фантома тог доба”, наводи Копицл. „То поготово досеже пуно значење кад имамо у виду тада пресудни културно-политички кадровски фактотум и микроисторијске, локално-локалистичке непомирљивости пред све живљом и присутнијом мапом нових планетарних збивања и покрета, од 1968. наовамо. И то је прича која се нашем песнику В. Р. Т. понављала периодично, и 1971. и 1991. И после, и то не сасвим без разлога, наравно, већ захваљујући како његовој неспремности за компромис и говор испотиха, тако и сагласно громадно очигледној чињеници да је његово књижевно дело одмалена, тј. од ’Јајета у челичној љусци’ препознато као расан опонент званичној слици стварности”...
Како наводи један од приређивача Марјан Чакаревић, посао приређивања у доброј је мери био олакшан, имајући у виду издање ’Стругање маште’ из 1991, које, иако поднасловљено као ’избор из поезије Вујице Решина Туцића’, представља заправо збир до тада објављених Туцићевих поетских пројеката. Наведено издање, које је приредио Остоја Кисић, узето је као основа ових сабраних дела. А песме које се налазе на почетку ових сабраних дела преузете су из зборника ’Тишина говори о људима’ (1964). „То су, иначе, прве Туцићеве објављене песме, које се по стилу и изразу разликују од онога што је песник касније радио, те је вероватно то разлог због кога их касније није прештампавао”, наводи Чакаревић.
Основној верзији вербално-визуелног Туцићевог пројекта „Стругање маште”, која је објављена у истоименој, у првом тому Сабраних дела наведеној књизи, придружени су текстови-колажи који су под истим заједничким насловом објављивани претходно у периодици, али нису ушли у укњижено издање. У одељку „Необјављено“ налазе се и колажи који су пронађени у песниковој заоставштини, као и приватним архивама. Нажалост, због чињенице да не постоји потпунија библиографије Туцићевих радова, али и сама „произвођачка“ природа/поетика његовог дела, приређивачи су оставили могућност да у југословенској периодици постоји још песникових текстова. Ти евентуални пропусти ће бити исправљени у другом тому, планираном за средину пролећа, у који ће ући и Туцићеви прозни и есејистички текстови, као и изабрани интервјуи.
„Био је Вујица Решуин Туцић песнички трибун и песнички аскета, језички маг и бећар, подједнако стиховни досеткаш и портпарол поетског ’заума’, унутрашњих моћи језика и воље да се у њих утка сумња у смисао колико и смисао сам. Један, дакле, а још више јединствени Вујица Решин Туцић, сабран и оштар у језику, банаћански прек у ставу, протејски досетљив у форми и њеним менама, јак у мисли, прецизан у делу и кад то дело сам подрива доследан у тежњи за перманентним још, више и увек даље. То даље је оно мноштво исказаног а још недовољно прочитаног, уснулог у његовом делу, оно за чим вреди и даље трагати. И мамити га на светлост дана, поготово што – како рече наш уметник са великим В, Р и Т у имену – ...уметност спава. Отворених очију“, закључује Копицл свој поговор .
М. Стајић
