Код нас у Банату је одувек постојала пословица која је говорила да се треба пружати онолико колико ти је јорган дугачак. То правило је за нас добило нову димензију појавом дигиталних технологија, интернета и друштвених мрежа које смо ми из БКЦ-у међу привима почели да користимо (лајв-стриминг програм смо први пут организовали пре више од десет година како би наш међународни фестивал могили да прате песници из целог света). Тако је у новом времену, тај јорган је добио планетарну димензију, а ми смо захваљујући нашим фестивалима, које смо преко друштвених мрежа организовали, добили могућност да као издавачи комуницирамо како са конзументима и купцима књига које смо објављивали тако и са корисницима наших издавачких услуга из целог света.
Дакле, како наша продукција иде из локала према глобалу, ми као да смо се већ годинама спремали за ово стање. Иако смо у ранијем периоду доста гостовали у земљи и иностранству, ипак, деловање из мале средине је нека врста изолације од моћних центара, те смо велики део послова обављали на даљину и преко интернета.
Напомињем да смо у досадашњој продукцији, која броји преко 500 наслова, објавили књиге ауторима из око 150 градова и села у Банату, Војводини и Србији, објавили смо књиге ауторима из нешто мање од 30 држава са свих континената, што само потврђује колико смо у последњих десет година развијали виртуелну сарадњу и комуникацију. Појава короне, изолације и самоизолације учинила је да ми само наставимо да негујемо односе са ауторима и читалачком публиком коју смо имали и пре ковида.
За ову годину припремамо нове историографске студије др Милана Мицића везане за формирање колонистичких насеља после Великог рата, затим дело „Од књиге до куће од колача: Трговци и занатлије у (Великој) Кикинди” Марије Танацков, и студију „Мокрински родослови 2” Радована Шокловачког. Кад је у питању међународна сарадња, припремамо збирку приповедака „Не” Фрање Франчича из Словеније, збирке поезије победника последњих фејсбук фестивала Ђина Лајневебера из Немачке и Арвинда Јошија из Индије, превод књиге „Вечерњи акт у девојачкој соби Ленке Дунђерски” Радована Влаховића на македонски језик и „100 песника Ирске” у преводу Андрије Ушјака из Канаде. У припреми је збирка поезије Власте Младеновића, нова књига критика Виктора Шкорића, избор песама Раше Попова др Бојане Поповић, „Трактат о гастрономији” Маринка Арсића Ивкова, збирка прича „Интермецо сећања” Владана Симића, песме за децу Јована Вељина. Поменуо бих још књиге „Исусовка” Сање Обрадовић, „Драгомир ми казо” Мирка Чавића и „Звоно отвара врата” Тијане Рапаић.
Оно што нам заиста недостаје – то су промоције књига које смо ми имали готово сваке недеље, а некада и по неколико промоција недељно, по различитим градовима и селима, где је тај сусрет са публиком увек резултирао разменом енергија и обично промотивном продајом књига, као и хонорарима за ауторе. У корони тога нема тако да смо дистрибуцију и продају књига свели како на Лагунине, Делфијеве и Гласникове моћне књижарске ланце и на интернет продају, како на нашој фејсбук страници, а исто тако и на нашем сајту БКЦ КЊИГЕ.
Корона је учинила да, од осам књижевних манфестација које смо традиционално сваке године организовали, кроз које је пролазило на десетине писаца, прошле године урадимо само Дане Теодора Павловића у живо уз све мере дистанце, опреза и ношења маски, кад смо наградили Зорана Ђерића и Ђорђа Кадијевића. А наш надалеко познати Европски Фејсбук песнички фестивал који је имао за циљ да виртуелна песничка дружења претвори у стварне сусрете, са короном је изгубио свој изворни смисао.
Оно што је корона зауставила, то су свакако сајмови, почев од Новосадског сајма, са којим смо последњу деценију организовали два европска фестивала, кроз које је прошло неколико хиљада аутора, и где смо традиционално излагали наша издања и користећи сајамску логистику промовисали наше ауторе. Наш штанд је увек био место сусрета и дружења писаца. За разлику од комерцијалних издавача, ми сајам, нарочито београдски, никада нисмо видели као трговачку фешту, већ нам је далеко био важнији тај промотивни анагажман на једној у југоисточној Европи од највећих излагачких манифестација.
Вероватно не постоји човек који нам може са сигурношћу тврдити до када ће трајати пандемија. На то питање би нам једино Господ Бог са сигурношћу могао дати прави одговор, али се бојим да још увек нисмо заслужили да нам открије истину. И зато нама који деламо као издавачи и не преостаје ништа друго до да прихватимо ове измењене оконости и да велики број наших активности, до даљњег, преселимо из стварног у виртуелни свет и да радимо што боље можемо, умемо и знамо, каже Радован Влаховић.
Такође нам недостају и сајмови књига у Европи где последњих десет година на штанду Србије излажемо наша издања превода српских аутора на стране језике. Напомињем да је око 15 посто наше продукције на језицима мањинских народа, а има их у Војводини преко 26, и на другим страним језицима. Ова својеврсна културна дипломатија коју већ годинама радимо, често није подржана на прави начин од државе јер она не жели да види какав огроман ресурс имамо у српској књижевности.
Наши издавачи и увознички лоби страних писаца просто је загушио реалну свест да не треба да будемо само конзументи њихових литература већ треба да радимо на томе да Европи и свету продамо преведена наша дела и наметнемо им нашу причу. Ми из БКЦ-а о томе већ годинама говоримо, али тешко је у дебело уво културне бирократије забости свест о томе да наша књижевност не мањка у квалитету од оних ауторских права за које се дају силне паре и која се купују и онда се домаћа публика затрпава иностраном, а некад и просечном литературом.
У нама, како регион тако и Европа, углавном виде тржиште где ће пласирати своје писце и нашој читалачкој публици продати, захваљујући нашим привилегованим издавачима и увозничком лобију, своје осредње писце и своју осредњу литературу под слоганом да су у питању врхунска дела.
Наша држава и Министарство културе немају концепт како и на који начин да нашу књигу и нашу литературу пласирају на тржишта Европе и света. Они нису довољно посвећени културној дипломатији и стварању стратегије продора наше књиге на страна тржишта. Ја то схватам као нови патриотизам коме, ако се посветимо у новом посткорона времену, имамо шансу да наше књиге и наши аутори постану ин у Европи и у свету.
Прошла корона година је учинила да физички постанемо статичнији, да се више базирамо на канцеларију, а живот у селу је учинио да, за разлику од издавача и граду (који обично рентирају простор) како смо у властитом простору, да смањимо трошкове пословања. Продукцијски смо објавили 20 посто мање наслова него предходних година пре короне, а неке од рукописа превода наших аутора на стране језике смо намерно оставили за ову годину у нади да ће пандемија до Београдског сајма књига проћи и да ће онда угледати светло дана.
За прошлу годину издвојио бих неколико, код књижевне публике, препознатљивих наслова. Књига чланака, огледа и есеја Драгослава Михаиловића „Црвено и плаво”. Др Бојана Поповић приредила је књигу „Тодор Манојловић и позориште”. Др Милану Мицићу објавили смо пету у низу књигу посвећену добровољцима у Великом рату „Српски добровољци из Баната, Бачке и Барање”. Др Ференц Немет и др Милан Мицић коаутори су књиге „Банат – новембар 1918” коју смо прошле године објавили, поред српског, и на мађарском језику. Др Милан Мађарев јавља се са књигом „Нове приче”. Млада научница Милана Поучки припредила је књигу „Панонску ти душу пружам: критичка разматрања кратке прозе Радована Влаховића”. Објављене су и двојезичне књиге поезије Даниела Пиксиадеса из Канаде (српски-шпански и српски-француски) и двојезична књига поезије песникиње из Италије Јонаде Роберте Поситано (српски-италијански). Извојио би и књигу прича младог ствараоца са Косова и Метохије Јована Зафировића „Шта ћеш да будеш кад порастеш”. Објављене су следеће књиге Радована Влаховића: две књиге путописа („Патерица” и „Дописнице за Никаша”), две књиге прича („Све је у глави” и „Пун месец и хармоника”) и два романа („Ево човека” и „Мученици”), од који се посебно издваја роман „Мученици: наставак романа Бапа: књига трећа”. Роман „Бапа” изашао је и у преводу Иве Мунћана на румунски језик.
Радован Влаховић, књижевник, први човек БКЦ
