Има ту и неоромантизма, и неоавангарде. Егзистенцијализам јесте битно обележје оног што пишем – као одређено стање и утицај. Не толико сартровски, колико Хајдегеров, и, нарочито Кјеркегоров, каже песник:
„Нову збирку “Песме из дворишта” коју је објавила краљевачка Повеља, написао сам током претходног лета, лежерно и лагано, као резултат свакодневног и посвећеног писања. Та врста надахнуте позитивне енергије мени се, као писцу, ретко додељује, с обзиром да су претходне збирке настајале знатно дуже, уз креативне прекиде (такозвана „криза писања“), преправљања и брисања, одрицања од готових циклуса, прецизна брушења и непрецизне координате, вишка асоцијативности те мањка сведености: говорим о стваралачком поступку, а не о финалном постигнућу. Сада ми се све некако отворило, није било мучења ни грчења и први пут сам уистину осетио радост стварања и доживео непатворено задовољство у тексту. Сву материју и сву грађу извукао сам „из главе“, неоптерећен било каквим клишеима и пара/цитатном ерудицијом. Писавши и написавши “Песме из дворишта”, разумео сам да сам, након вишедеценијског тумарања књижевним вилајетом, коначно сазрео као писац.“
Зашто баш “из дворишта”?
Наслов ми се сам препоручио. Ту великодушну понуду захвално сам прихватио. Наиме, око половина песама тематски директно кореспондира са мојим двориштем, док је остатак посредно са њим повезан. Често седим напољу, сам, нарочито ноћу и нарочито лети. Каткад и сатима. Такав облик доколице подстиче ме на снатрење и често ме поведе кроз разноразне медитативне меандре. Неретко запамтим и/или прибележим какву идеју, мисао или емоцију, што би ми непознат нетко такорећи епифанијски дошапнуо. Тако, замашан део ове збирке настао је као последица тих маштарија, које сам сачувао, и које су биле значајна грађа за књигу. Она јесте, физички, написана диљем тих неколиких летњих месеци, али се креирала годинама.
Ниси никада, рекао бих, имао проблема са издавачима; а са критиком и песничким наградама?
„Песме из дворишта“ објављене су пре отприлике годину дана, пред београдски Сајам књига. Нико, о тој књизи, ништа није написао. Не мали број мојих пријатеља писаца (и не само писаца) рекло ми је да је ово најбоље што сам до сада објавио; неки су и најавали приказе, али за сада ништа. Нисам од оних који зивкају или спопадају редакције часописа или појединце да се нешто прикаже или да ми се уприличи књижевно вече. Веома ми је занимљиво и бизарно, феноменолошки, то да ми је ово, наводно најуспешнија књига, а нико ни словца. А о свим мојим ранијим збиркама писано је, и то озбиљно, аналитички. Мени лично, то не смета. Себе доживљавам као песника изабране и екслузивне маргине, а тако ме, ваљда, перципирају и моји читаоци, којих нема пуно, али има их.
Веома сам задовољан чињеницом да сам све своје књиге објавио кадгод и гдегод сам пожелео, и то код угледних издавача, уз занимљив факат да је осам мојих књига своје по/рађање дочекало у пет градова - од Суботице, преко Новог Сада, Београда, Краљева, па до Ниша. Сада, међутим, осим „Повеље“ и „Културног центра Новог Сада“, тешко бих се сетио још неког издавача који континуирано и доследно публикује ваљане песничке књиге. А до не тако давно беху ту респектабилне едиције „Матице српске“, „Рада“, „Нолита“..,
Иако је (скоро) свака моја збирка била у ужим изборима за неку од значајних књижевних награда, припала ми је тек једна (а на њу сам поносан) – „Ленкин прстен“, за најлепшу љубавну песму (2011). Нећу даље и дубље да се бавим тим „салонима и салоонима“ (Киш). Ствар је опште(пре)позната.
Кокетирање са рокенролом, или нешто више?
Од дела критике и својих поштовалаца означен сам као рок песник. Вероватно је то тако зато што мојим првим збиркама меандрирају цитатност, алузивност, апликације и реминисценције повезане са рок културом. Касније, рок је у мојим песмама опстајао тек у позадинским, такорећи подсвесним назнакама. И никад га нисам тематизовао. Учинио сам то тек у овој, последњој збирци. Уосталом, није ни Слободан Тишма рок писац, као што то, строго узев, нису Боб Дилан нити Леонард Коен.
Ђорђе Писарев
Трибина у ресторану „Крупара“ у Бачком Душанову
"Годинама (прецизније, од фебруара 2010) водим и уређујем књижевну трибину, у Бачком Душанову крај Суботице, у зачудном простору ресторана „Крупара“, чији је власник мој пријатељ Лука Анђелић, угледни гинеколог. Књижевне вечери дешавају се једном месечно, а досад је угошћено осамдесетак угледних писаца, претежно из Србије, али и из Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, па из Мађарске, Француске, Украјине и Аргентине. Писци овде радо долазе, пошто се „Крупара“ прочула по лежерним а сериозним разговорима, гостопримљивости домаћина, те бројној и заинтересованој публици. Нећу погрешити ако кажем да ова трибина спада међу репрезантативније у Србији", каже Ђорђе Кубурић.
