КЊИГА О ЈУГОСЛОВЕНСКИМ ОФИЦИРИМА У ЛОГОРУ ОСНАБРИК ПРОМОВИСАНА У АМЕРИЦИ Да би историја остала жива мора имати простор
Књига историчара др Жељка Драгића „Корени и крила“ о судбини југословенских краљевских официра у немачком логору Офлаг VI C у Оснабрику током Другог светског рата доживела је своју прву промоцију у америчком граду Питсбург 20. јула.
Књига је резултат дугогодишњег Драгићевог истраживања, а садржи биографије, фотографије и писма више десетина српских, словенских, јеврејских и других официра, који су били заточени у том логору.
Од укупно 6.500 официра већином српских интернираца у логору Офлаг VI C, око 500 било је јеврејске вероисповести. Близу 200 су били словеначки официри, а било је и неколико официра чешког порекла, попут породице Покорни.
Промоција у Питсбургу била је прва у оквиру америчке турнеје, на чијем тлу је након ослобођења и завршетка рата значајан број заробљеника из Оснабрика пронашао други дом, јер нису желели да се врате у отаџбину у којој су комунисти дошли на власт. Почетком августа књига треба да буде представљена у Чикагу и Индијани, а постоји могућност да се то деси и у Кливленду, Њујорку, Милвокију и Лос Анђелесу, у местима где српска дијаспора и даље активно негује историјско памћење. Због великог интересовања заједнице и потомака официра, разматра се и наставак турнеје током 2026. године.
Првој промоцији, коју прати и изложба, у чијој организацији је свесрдно учествовала и тамошња српска заједница, присуствовао је епископ источноамерички Иринеј Добијевић, који је лично подржао издавање књиге. Он је говорио о примерима вере и достојанства које су српски заробљеници сачували у најтежим условима, а међу њима је био и митрополит Иринеј Ковачевић, у чијој је биографији описана борба за очување вере у слободу и српске духовности у расејању.
Драгић је 2016. године први пут дошао до оригиналних писама једног официра који је био заробљен у Оснабрику. Од тада прикупља, пише, преводи, интервјуише породице без икакве финансијске подршке.
– Ово је лична мисија из поштовања, али и из потребе да се не заборави зато што се истина често потискује, замењује митовима или једноставно прећуткује. Поготово на Балкану, али и у деловима Европе, нарочито на немачком говорном подручју, где сам рођен и доскора живео, заборавља се или се игнорише, да су Срби и Јевреји били највеће жртве Другог светског рата на Балкану. То није „наша прича“ то је историјска чињеница. И као историчар, осећам обавезу да то подсетим, документујем и пренесем даље – наглашава Драгић и додаје да ако желимо да историја остане жива, морамо јој дати простор – у књигама, у нашим заједницама, али и у музеју који би ове приче трајно сачувао од заборава.
З. Милосављевић