Пети том (пре)обимне књижевне творевине “Моја борба” норвешког писца Карла Увеа Кнаусгора и даље је револуционарно успешан, бар што се тиче обима, али и откривања даљих исцрпних детаља из живота приповедача у првом лицу, дословно именованог као “Карл Уве Кнаусгор”.
Овај романескни циклус о одрастању (и породици) који је Карл Уве исписао на 3600 страница подељених на шест романа, објављен је у Норвешкој у раздобљу од 2009. до 2011. Породична сага, својеврсна потрага за идентитетом у којој Кнаусгор немилосрдно износи често непријатне, интимне податке о односима и људима унутар своје породице, с једне стране је контроверзна, с друге, сматра се убедљивим књижевним делом, ретко виђеним у савременој норвешкој књижевности.
Британски “Обзервер” и француски “Ле Ноувел Обсерватеур” први део ове саге назвали су ремек-делом, а амерички “Њујоркер” уврстио га је на попис књига године као “бескрајно привлачан, интензиван и потпуно искрен” роман. Добро је прошао и други том, о коме светски медији говоре као необјашњиво искреном запису “тријумфа и баналности ауторовог властитог живота”, издавачком феномену, у коме аутор “чаробно, храбро и уверљиво слика живот у свој његовој ширини”. Критичар британског “Гардијана” говорио је о серијалу приписујући му прустовске квалитете...
Ипак, устврдио сам већ, поводом појаве превода првих томова, готово застрашујући цунами речи, идеја и осећања којима је Карл Уве преплавио своје читаоце збунио би, вероватно, не само Пруста, него и Толстоја коме (епска) ширина засигурно није била страна. Његово исцрпно и истрајно путовање по интимним координатама сопствене душе засигурно је збунило, али и импресионирало његове читаоце. Јер Карл Уве мртав - хладан износи све оне “стидне ствари”, које ми, остали, чувамо и потискујемо, не опраштајући готово ништа другима, али ни самоме себи.
Рекло би се, пренос једног живота, у готово реалном времену, који би могао да се именује као својеврстан, литераризовани индивидуални ријалити; но, није ли читав живот (само) сапуница? Опет, питање је, шта ми, читаоци, тражимо од књижевног дела: да буде (само) буквални препис нечијег живота, или постоји још понешто иза хоризонта, што се не може – и не треба – подвести под строга, (право)верна правила Аристотеловог мимезиса?
Књига Миљенка Јерговића “Селидба”, која се, вероватно неслучајно, појавила код истог издавача и у истој, иначе сјајно профилисаној едицији, такође је књижевно дело које би се могло назвати аутобиографским романом. И такође баш обимним (“дебелим”) делом. За разлику од Кнаусгора, који аутобиографске моменте претвара у дијалошки директне наративне сегменте, који наликују реалном времену, Јерговић, бавећи се животом своје породице, пре свега мајке, која је остала на породичном буњишту, у Сарајеву, на Серпетовцу, близак је прустовској прози онолико колико је, истину говорећи, Кнаусгор од ње удаљен. У позном повратку у Сарајево, после ратних, па и оних постратних година, у напуштени дом на Серпетовцу, и пописостављених књига, докумената и ствари, добар је извор за реконструкцију породичног живота нашег приповедача, опет неприкривеног, јер се иза њега, очигледно, “крије” сам “Миљенко Јерговић”.
У овом прозно-издавачком случају преовлађујући тон је сећање и неминовна носталгија, али опет долазимо у ситуацију заморених читалаца који покушавају да пронађу оправдање за све ове стотине и стотине страница, односно да пронађу аргументацију да су коришћене књижевне методе које од преписа живота чине универзум за који се може рећи да је “чисто” књижевно дело.
Да не буде забуне: и Кнаусгор и Јерговић су вешти и убедљиви писци. Наравно, да не буде забуне,
питање које стоји пред (право)верним читаоцима је да ли им заиста треба препис живота писаца Јерговића и Кнаусгора или врхунска дела траже још понеки луцидни, ингениозни “клик”?
Или, што је могуће, потписник ових редова ове дебеле књиге ишчитава на скроз погрешан начин...
Ђорђе Писарев
