НЕНАД АДАМОВ О НОВОМ ДЕЛУ „КИНТСУГИ ПОРЦЕЛАН ДУШЕ” И ТВ КОЛЕКЦИОНАРСТВУ Тренуци од којих се живи

Књига поезије „Кинтсуги порцелан душе" је инспирисана древном јапанском вештином повезивања течним златом изломљених порцеланских посуда. Као психолога ме је привукла филозофија ове вештине, по којој је људска личност, попут посуде, често животом изломљена и да у тим тренуцима и сломљеној души треба да нађе начин да се састави.
Приватна архива/Ненад Адамов
Фото: Приватна архива/Ненад Адамов

Важно је рећи, да нема савршеног човека и да смо сви негде кроз живот оштећени, али нас ти ожиљци, као видљива сведочанства, чине вреднијим и целовитим у новој зрелости - рекао је аутор дела Ненад Адамов, додајући да је „књига једно лично сведочанство о суочавању са болом, кад вам живот приреди земљотрес, ударац, шта год то било и говори о трагању за светлом у тој тами у којој се нађете и у коју сте бачени”. С Ненадом причамо о његовом делу али и великој љубави према колекционарству ТВ снимака.

Како се ви као психолог опорављате од тих удараца које вам је живот приредио и да ли и само писање у томе помаже?

 - То што сам психолог помаже ми у смислу да имам знање о људској личности, о томе шта психа пролази када се деси неки губитак или нешто што би човека сломило на комаде, али то што имам сва та знања и алате не значи да не постоји бол и тежина. Јунг је рекао да психолог јесте неко ко је опремљен знањем али то не значи да је поштеђен борбе.

Писање помаже али не сасвим немогуће је само кроз писање доживети исцељење. Мора се много радити на себи, мора се много истраживати.

Када је у питању та техника кинтсуги, дакле, поновно спајање попуцалих комадића, човек је тада у специфичној ситуацији да бира колико му је оно што је некада био, колико му ти делови могу користити, а колико то више не припаде њему. Кроз процес састављања долазите то тога шта је најбоља верзија вас, а одбацујете улоге које су вам друштво и околина приписали и онда кажете: „Ово више нисам ја, ово сам био за остали свет, то је била моја улога, а ово сам сад прави, истински ја”. Врло ретко и мало људи види оно што сте заиста ви изнутра.

Фото: Приватна архива/Александар Филиповић и Ненад Адамов

Имали сте веома посећену промоцију у Новом Саду, у чему је тајна, да ли је и то ваше присуство у медијима и на Јутјубу?

- Заиста ми је било веома пријатно како је публика реаговала и како сам добио потврду да смо им мој тим - рецензенти, издавач, рецитатор и ја покренули емоције и интересовање за књигу. Не знам тачно шта је утицало да галерија Спенса буде пуна, али сигурно је да су медији и друштвене мреже имали приличан утицај на одзив публике.

Да ли је истина да сте колекционар старих архивских ТВ снимака?

- Да, истина је, спадам у људе који су одрастали и стасавали уз телевизијски програм у време када није било интернета, тако да волим да сакупим колико год могу ТВ снимака свега што ме је формирало кроз стицање знања и формирање мог система вредности у разним областима - музике, драме, комедије, документарних емисија, филмова, шоу програма...

Да ли сте носталгично везани и за телевизију као некад?

- Признајем да јесам и мислим да, иако је телевизија увек обележје времена у ком се програм емитује, садржаји уз које сам се развијао су нудили могућност да се гледаоцу прошире видици у многим областима науке, културе и уметности. Да нисам усамљен у тој ТВ носталгији говори и појава емисија у програмским шемама које се труде да евоцирају сећања на неке непролазне људе и вредности културе.

Фото: Приватна архива/Ненад и Беби Дол

Имате занимљиве анегдоте са Соњом Савић и Драганом Шарић Беби Дол?

- Да, то су више неки догађаји везани за њих. Обе су на свој начин обележиле моје младалаштво. Имао сам прилику да гостујем код Беби Дол у њеној ауторској емисији „Бла-бла, Беби арт-шоу” као психолог, да јој помогнем неким архивским снимцима њених спотова за потребе неких пројеката, да јој нађем девојке које су играле  у песми „Крв, срећа, сузе и зној” на зрењанинском фестивалу... Много успомена, јер смо породични пријатељи. А са Соњом Савић сам телефонски причао у ТВ емисији коју је водио Марко Јанковић и нећу заборавити како ми је уз склопљене дланове и благи наклон рекла: „Добро вече!” То су тренуци од којих се живи. Тако је ТВ обележила мој живот.

Александар Филиповић

фото: Приватна архива

EUR/RSD 117.1474
Најновије вести