Луиз Глик (Њујорк, 1943) је 118. добитник у историји овог признања које се додељује од 1901, а 16. жена. Гликова је потомак мађарских Јевреја који су емигрирали у Америку. Похађала је колеџе Сара Лоренс и Колумбију. Дебитовала је 1968. године књигом “Firstborn” (прворођени, првенац), а убрзо се етаблирала као један од најеминентнијих аутора поезије у америчкој савременој књижевности. Њена поезија припада објективистичкој поетици, насталој током тридесетих година 20. века, чији су главни представници били Луис Зуковски, Чарлс Резникоф, Џорџ Опен и Карл Ракоши. Пратећи ову поетику она третира песме као предмете, наглашавајући озбиљност, интелигенцију и песникову способност да проницљиво посматра свет тако што употребљава обичне свакодневне речи. У есеју „Докази и теорије” наводи како заступа поезију која се приближава тишини и граничи са ишчезнућем.
Луиз Глик објавила је 12 збирки поезије и неколико књига есеја о поезији. Све их, како је наведено у саопштењу Шведске академије, одликује тежња за чистотом. Детињство и породични живот, теме су које су остале кључне у њеном стваралаштву. Иако не негира значај аутобиографских сегмената у њеном делу, не може се сматрати поетским аутором који се исповеда. Луиз Глик тежи за универзалним, проналазећи инспирацију у митовима и класичним мотивима, присутним у већини њених дела. Гласови напуштених, кажњених и изневерених – својеврсне су маске за сопствену трансформацију, како личну, тако и у универзалном контексту.
Пулицерову награду добила је 1993. за књигу „Дивљи ирис”. Међу њеним делима су и збирке „Аверно” (2006) и „Верна и врла ноћ” (Faithful and Virtuous Night, 2014). Ауторка је и есеја о поезији. Била је песник лауреат Библиотеке америчког конгреса 2003-2004. године и Националне књижевне награде (2014). Тренутно је писац-резидент на Универзитету Јејл и предавач на Програму за креативно писање Бостонског универзитета. Живи у Кембриџу, у држави Масачусетс.
Награда се, према тестаменту Алфреда Нобела, додељује “за најбоље дело на пољу књижевности идеалистичког усмерења”. Иако се понекад додељује за одређено књижевно дело, у већини случајева то је признање за целокупан опус лауреата..
Избор добитника неретко је био и предмет спора у јавности, а најсвежији је прошлогодишњи, када је награда припала аустријском писцу Петеру Хандкеу, због његових контраверзних политичких ставова, док 2018. није ни додељена због спорова унутар Академије. У прогнозама у медијима уочи доделе могло се чути да ће се у Шведској академији ове године, након серије потреса, одлучити се за неко од имена које не сеје контроверзе.
Овогодишњи лауреати Нобелове награде за књижевност, као и за медицину, хемију и економију, први пут након 1944. неће путовати у Стокхолм на уручење признања због епидемије коронавируса него ће добитници награду примити у својој земљи, уз обавезан телевизијски пренос.
Гојко Божовић, песник, есејиста и оснивач издавачке куће „Архипелаг” казао је за Танјуг да је проглашење Луиз Глик велико изнанеђење у свету литературе, напомињући да је њено стваралаштво слабо познато и у европским оквирима.
- Несумњиво Луиз Глик је једно од најважнијих имена савремене америчке књижевности, награђена свим вредним признањима у САД укључујући и Пулицера. Са друге стране код нас је слабо превођена. Задужбина Петра Кочића у Бањалуци штампала је књигу „Осам савремених америчких песника” која садржи и неколико песама Луизе Глик - напомиње Божовић.- Та књига је штампана на српском и енглеском језику и представља изузетно скроман увид у ставралаштво Луизе Глик.
Издавачка кућа “Архипелаг” коју води Божовић објављује поезију Чарлса Симића, америчког песника и есејисте српског порекла који је на кладионицама пред објаву добитника Нобелове награде имао исте шансе као и Луиз Глик.
- Некако смо прижељкивали да Чарлс Симић добије велико признање, али бојим се да је та могућност отписана у скоријој будућности, јер је мало вероватно да ће амерички песници добити Нобелову награду два пута у неколико година - казао је Божовић.
Н. Попов
