О Новом Саду, његовим улицама, трговима, квартовима и другим мање познатим урбаним целинама града у којем живе и стварају писало је 30 одабраних новосадских аутора, а неколицина њих је своје емоције и ставове, кроз разговор и одломке у књизи, поделила са публиком.
- Нови Сад се креће од веселог и хировитог градића до неких много мрачнијих визија помало нездраво меланхоличног простора који се једва подиже из дунавских мочвара кад дођу јесењи дани - виђење је Новог Сада једне од ауторки Настасје Писарев. - Има један моменат у видео-игри „Диско Елизијум“, када један од ликова, измучен решавањем немогућег случаја убиства, окружен људима који му углавном одмажу, каже - парафразираћу: свака идеологија је пропала у овом граду, али ја га свеједно волим, он је мој. То је отприлике и мој однос према Новом Саду. У "Новосадском књижевном бедекеру" Нови Сад сам приказала кроз фантастични оквир. У причи имамо једну зграду на Лиману која је, изгледа, упала у поремећај у простору, али баш тај преломљен простор омогућава да се играмо једног малог фантастичног путовања кроз град у различитим тачкама времена и простора, али не само кроз њега, већ и кроз неке заумне пејзаже које није могуће лоцирати. Могу само да кажем да ми је жао шефа кућног савета у тој згради.
У међусобном разговору било је досетки, а ипак највише меланхолије, поготово у прочитаним редовима. Често је кроз различите примере провејавала мисао да је то књига о Новом Саду који ускоро више неће постојати и да је "једини град који се руши грађењем".
- Ја Нови Сад посматрам староседелачки, од овог што је сада, па све археолошке слојеве до мог детињства - навео је Владимир Копицл. - Као и обично, најизоштренија су прва сећања, а онда и стање које видимо са овим урбаним мастадонтима и осталима. Преостаје то да човек буде добронамеран. Ја волим свој град, два-три пута сам одлазио да живим у свету и после се радо враћао. Ми смо нека врста сасвим малог мегалополиса у настајању. Кад се сви градови споје, то више неће бити наш град. Текст у "Бедекеру" заправо је одломак из мог романа "Пурпурна декада". Представио сам централни део града - журбу саобраћајно-колапсне перспективе и личног доживљаја.
Неколицина аутора Нови Сад посматра и кроз прошлост.
- Рекао бих да Нови Сад не видим само у тренутачној перспективи, него и кроз историју, а моја лична сећања увек су обојена емоцијама, тако да га, пре свега, видим као град моје љубави - открио је Сава Дамјанов. - Текст у "Новосадском књижевном бедекеру" је поглавље из мог романа у причама, тако да то никад не може бити поклопљено са стварношћу, али и ту сам, као и у својој кљизи "Нови Сад, земљи рај", покушао да тематизујем она места нашег града која су не само непозната и мени лично занимљива, него су и нека врста његове тајне, али лепе, узбудљиве историје.
Б. Павковић
