ОБЈАВЉЕНА МАЛАПАРТЕОВА БИОГРАФИЈА Тосканац кога су волели и фашисти и комунисти

У издању „Службеног гласника”, објављена је књига Маурициа Сера „Малапарте - Животи и легенде” (Београд, 2019). Реч је о новој биографији која најпотпуније осветљава живот једног од најконтроверзнијих писаца 20. века, какав је био Курцио Малапарте (1898-1957).
Kurcio Malaparte Foto: privatna arhiva
Фото: Курцио Малапарте Фото: приватна архива

Аутор ове занимљиве књиге је италијански писац и дипломата (амбасадор Италије при УНЕСКО-у) Маурицио Сера, познат по истраживањима европских књижевника који су живели и стварали у првој половини 20. века (Луј Арагон, Андре Малро).

Малапартеова биографија, која је објављена у преводу Олгице Стефановић, открива живот чувеног италијанског писца о којем су деценијама уназад кружиле недоумице - да ли је служио фашистичкој идеологији, као и да ли је био занесен комунизмом-стаљинизмом. Некада су Малапартеове везе са ауторитарним режимима „односиле превагу” над оним што је написао и био хваљен, а често су и доприносиле популарности његових књига („Техника државног удара„) и романа („Кожа”, „Капут”).

За Малапартеа се говорило да је „рођен као републиканац”, а да је одрастао у амбијенту фашизма. Иако је учествовао у маршу на Рим (1922), био је касније у немилости фашистичког режима. Због тога је одстрањен из торинског дневника „Стампа” и протеран на острво Липари. Захваљујући пријатељству са грофом Галеацом Ћаном (министар за штампу и пропаганду, а потом и министар спољних послова), враћа се новинарском послу у листу „Коријере дела сера”. 

Малапарте није био само прозни писац. Бавио се и филмом, а уз то је за лист „Коријере дела сера” и друге новине извештавао током и после Другог светског рата. Боравио је и у некадашњој Југославији, извештавајући из Београда о првим данима рата. Онда се упутио у Русију, на Источни фронт, одакле је због „непријатног писања” врло брзо био опозван. На путу за Италију, из Букурешта је стигао у Загреб. Малапарте се у престоници Хрватске задржао неко време, оставивши за собом описе који су му се учинили интересантним.

Неки записи послати су новинама, а поједине ће сачувати у сећањима и наводити у каснијим прозним делима. Сматра се да је ратну атмосферу у загребачком хотелу „Еспланада”, Малапарте најбоље описао у својој новели “Капут”. Радећи током 1943. као ратни дописник у Загребу, он је читаоцима приближио прилике које су у хотелу владале када су његове угледне госте из времена „бел епока” (Жозефина Бекер, Чарлс Линдберг) 1941. заменили чланови Гестапоа и Вермахта.


Богат живот једног необичног човека

Малапартеа су многи сматрали неком врстом сноба и дендија (био је висок, стасит Тосканац, од мајке Италијанке и оца Немца), који је живео изнад својих способности и образовања. Приватно је био познат по бројним авантурама, понекад помешаним са суровошћу. Сера у књизи приказује богат живот једног необичног човека, али и писца патриоте који је вешто кокетирао са тоталитарним режимима од којих је био и прихватан и одбациван.


Посебну занимљивост у књизи Маурициа Сера пружају управо увиди у новинарске текстове које је Малапарте као извештач слао током окупације Југославије. Хрватског поглавника чувени писац срео је у Монфалконеу, приликом састанка са Мусолинијем, али и у Загребу. Павелић је по мишљењу Малапартеа био „ибијевска фигура”. Други њихов сусрет у Загребу он ће делимично описати у свом антиратном роману „Капут”, уз извесну дозу претеривања како је то у пишчевој биографији напоменуо Маурицио Сера.

Малапарте је био човек који се годинама дружио са лидерима, племићима, утицајним људима из света политике, бизниса, културе, али је као сваки прави индивидуалиста бирао друштво (био је са сваким ко му се у том тренутку учинио значајним и занимљивим). Дивио се Ничеу и Крочеу, али и Лењину, а када се разболео један савременик је забележио како се Малапарте смејао и свештеницима и комунистима „да вребају његову душу”.

За време Другог светског рата био је ухапшен од стране савезника због наводне сарадње са фашистима. По завршетку рата отварају му се могућности да приступи комунистичкој партији, и постаје сарадник левичарски оријентисаног листа „Унита”. Дивио се Кинезима, када су се сви њих клонили и од њих зазирали. У октобру 1956. кренуо је у Русију, па у Кину. Указане су му све почасти, а примио га је и Мао Цедунг. У Кини му је позлило, па је пребачен у болницу у Пекингу где је лежао више месеци.

У Рим је пренет у марту, а преминуо је 19. јула 1957. године. У болници су га обилазили највиши функционери Комунистичке партије Италије, на челу са Палмиром Тољатијем. Уочи смрти Малапарте се одрекао своје књиге „Кожа”, коју је католичка црква ставила на Индекс. У својој последњој вољи, екстравагантну вилу на Каприју завештао је влади Народне републике Кине. Међутим, тестамент су пред судом оборили Малапартеови наследници. Они ће и пишчев лични архив 2009. продати миланској библиотеци.

        Синиша Ковачевић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести