Настала на темељима идеје блаженопочившег владике Лукијана (1933 - 2017), књига је обликована с циљем да се не заборави историја Срба и Српске православне цркве на просторима Епархије „у временима када то није било једноставно и лако”: с једне стране ратна дешавања и све невоље које рат собом носи, а с друге стране, период мирне реинтеграције простора који обухвата Епархију осјечкопољску и барањску у саставу Републике Хрватске.
На свом редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, одржаном у Београду од 9. до 24. маја 1991, обновљена је древна Епархија осјечкопољска и барањска, а за првог њеног епископа изабран је тадашњи архимандрит Лукијан (Владулов). Хиротонија новоизабраног епископа Лукијана извршена је по његовој жељи у Саборној цркви Светога оца Николаја у Сремским Карловцима 14. јула 1991. године. Хиротонију епископа Лукијана извршио је блаженопочивши патријарх српски Павле са више отачаствених архијереја, свештенства и у препуној цркви благочестивог народа. За привремену резиденцију и седиште Епархије одређено је да буде у Патријаршијском двору у Даљу због немогућности столовања у Осијеку.
Патријаршијски двор у Даљу, који је грађен етапно, од почетка 18. века до 1828. године, а највише заслугом карловачких митрополита Павла Ненадовића (1749–1768) и Стефана Стратимировића (1790–1836). Током изградње Двора у њему је оформљена и мала капела, посвећена Светом првомученику и архиђакону Стефану. За разлику од многих, потпуно уништених српских светиња и других црквених грађевина током 19. и 20. века, Патријаршијски двор у Даљу је сачувао свој изворни архитектонски изглед. Међутим, како је током Другог светског рата био претворен у штаб немачких и усташких војних јединица, доживео је тешко унутрашње страдање, од којег се није опоравио све до деведесетих година прошлог века.
Благословом Његовог преосвештенства г. Лукијана, епископа осечкопољског и барањског, започели су у децембру месецу 1991. године припремни радови службе Покрајинског завода за заштиту споменика културе Војводине на санацији и обнови комплекса Патријаршијског двора у Даљу. Припремни радови обухватали су техничко и фото-снимање, које су извршили арх. Марија Радан Јовин и Душан Радосављевић. Прво се приступило радовима на обнови ентеријера – замена дотрајале столарије, електро и водоводне инсталације, малтерисање зидова и уређење подова. У делу просторија западног крила, ради уједначавања плафонских конструкција поново су изидани бачвасти сводови...
У склопу овог дугогодишњег темељног рада, генерално је обновљења и поменута капела Светог првомученика и архиђакона Стефана. Конверзацију и рестаурацију сачуваног иконостаса, који је средином 19. века израдио Георгије Бакаловић, иконописац из Сремских Карловаца, извела је Галерија Матице српске у сарадњи са Покрајинским заводом за заштиту споменика културе. Ради функционалне обнове иконостаса и капеле, по угледу на остатак иконостаса израђене су нове Царске двери, а иконе Благовести насликао је Мирослав Нонин, сликар конзерватор Покрајинског завода. Током монтаже иконостаса обновљене су и иконе Св. Димитрија и Распећа, из XIX века у нишама ђаконикона и проскомидије у капели...
Прича о обнови Патријаршијског двора у Даљу само је једна у низу из Спомнице. Јер, кроз четири темељна поглавља, прилично детаљно су обрађени сви храмови, манастири и црквене општине у Барањском, Боровском, Вуковарском и Осијчеком намесништву. При томе се предочене информације крећу од оних основних, историографских, преко забелешки о свештенства који су у датом месту службовали и верској настави (када је и ко је одржавао), закључно с. Посебна пажња посвећена је попису културних добара: старих књига, црквено-уметничких предмета, иконостаса и икона, укључујући и њихове ауторе (ако су знани), а ове „биографије” заокружене су подацима о стању објеката, укључујући и оне о њиховој санацији, реконструкцији и рестаурацији, уколико је таквих активности било.
Тако се, рецимо, низ детаља може сазнати о цркви у Боботи посвећеној Светом великомученику Георгију, која је подигнута 1778. и заштићена је као културно добро. Иконостас, завршен исте године, рад је Јакоба Герстнера, осијечког дуборесца и Јована Исајловића старијег, иконописца из Даља. Висока олтарска преграда квалитетом чипкастог ажурираног дубореза, додатно украшеног позлатом и бојеним посребрењем, представља једно од најрепрезентативнијих дела српске барокне уметности. И иконе и иконостас су у поратним годинама конзервирани и рестаурирани, углавном у Новом Саду, у Покрајинском заводу, те делом у Осијеку. И сам храм је с новим миленијумом дочекао обнову. Подигнут је, између осталог, леп звоник са сатом, а изграђен је и нови парохијски дом, којег је 2009. осветио управо епископ Лукијан. За описе храмова у Споменици заслужан је историчар уметности Дејан Радовановић, обиље фдотографија, које прате издање, делом долази из архиве Епархије а делом је њихов аутор Недељко Марковић, дугогодишњи фотограф Завода, док реализацију издања потписује историчарка уметности Катарина Добрић. Штампање монографије помогао је Покрајински секретаријат за културу, информисање и односе с верским заједницама.
М. Стајић
