Када сам се након пола сата спавња вратио, угасио сам телевизор, а малена је рекла: “Не гаси ми телевизор!” “Не може више”, рекао сам: “Морамо брзо у вртић.” Она је на то упитала: “А како би теби било да ти гасим телевизију кад гледаш утакмицу?” “Ја сам тата”, рекох. “Могу упалити и угасити кад ја хоћу.” Устала је и ратоборно истурила доњу усницу: “А ја сам дијете!” Онда је додала оптужујућим погледом: “Рећи ћу опет!” “Али тај смо крух сви јели, а возили смо се у таксију да не закаснимо теби на представу.” Сјела је љутито на кревет, неко вријеме шутјела, гледала у угашени телевизор и рекла: “Да нема маме, ти би вани спавао на клупи.” “Ајде, обуци се.” “Нећу”, нешто је чрчкала оловком по биљежници. “Ајмо једну игру: док набројим до десет, да се обучеш“, предложих на граници стрпљења. “Може!”, рекла је и док сам полако набројио до десет, а прошло је пар минута, обукла се, па сам се и ја набрзину обукао: завезао ципеле, опрао руке, провјерио је ли штедњак угашен, цури ли негђе из славине вода и изишли смо на ходник чекати лифт; кад је најзад дошао, замолио сам је да не скаче по њему јер се можемо заглавити и остати заробљени цијели дан; обишли смо зграду, ушли у вртић, скоковитим је корацима одиграла школице нацртане у предворју вртића: затим смо отишли до хармоникастих врата њезине групе; помогао сам јој да се изује, навуче шлапице, нашао мјеста за њезине црвене ципелице, пољубио је у косу, јер ми је брада боцкава, а она то не воли, покуцао на врата, кимнуо тетама.
Кренуо сам одмах преко празне трамвајске пруге у Арт, наручио вотку с ледом; сједио сам, преметао по устима текућину, буљио кроз ознојено стакло; наручио јо једну вотку, гледао модри лед како се отапа у чаши; потом, прескачући мисли, полако кренуо у стан, гђе сам опет неко вријеме бескорисно буљио кроз прозор: прошао је влак, дуго је прлазио, пун вагона угљена, попут нагомиланих жеља; кад сам се пробудио, устао сам, отишао у вртић; покуцао; малена је баш слагала дрвене коцке, онда ме је угледала, потрчала ми у загрљај, највише због тога волим долазити у вртић.
Ођенуо сам је, одвео у парк; кад смо стигли, одмах смо отишли до језера; сјео сам на клупу и удишући мирис дрвећа гледао патке како плове по блиставој површини воде. Цурица је ходала око језера, из длана бацала жирове паткама, урањале су главе у воду, а она се тому гласно смијала; њезин смијхе преплетао се са свиме што нас је окруживало; неко друго дијете, пуно пликова, дошло је до своје баке, имало је испружену стиснуту шаку и питало баку: “Знаш шта имам?” Бака га је гледала; оно отвори шаку и показа округли каменчић. Онда га угура у yеп и загризе зубима надланицу где га је ваљда засврбјело.
Отишли су, па смо остали сами поред зрцална језера: сједио сам и проматрао како се листови око мене пуне бојом; патке су се стално окретале у води, као комади сребра, а све јачи сјај сунца као да их је стално одржавао у покрету; дрвеће је шумјело, у лишћу задржавало свој мирис; онда су патке у складну лепету ходале по површини воде углачане сунчевим сјајем; док сам гледао дијете како се игра, проматрао тркаче како снагом цијелог тијела напорно трче и ослушкивао како испод земље тече густа мрежа воде, чинило ми се да је свако вријеме проведено с ђететом свето вријеме. “Јеси гладна?”, питам. Она дотрчи и испружи руку, а ја јој на длан ставим јабуку, коју сам прије тога протрљао између дланова. Чуло се како јој зуби улазе у јабуку; још сам неко вријеме сједио и проматрао је како на клупи једе, слажући слободном руком жирове по величини, онда сам рекао да идемо полако према кући; још се неко вријеме премјештала по клупи, кимнула и потрчала за мном. “Које је ово дрво?”, стигла ме је; погледао сам натпис на плочици испод дрвета и рекао: “Трешња.” “А ово?” Опет сам у пролазу погледао плочицу и рекао: “Храст.” Онда је, када смо избили на асфалтирани пут, а из зоолошког врта чула се животињска рика, рекла: “Тата, најпре смо били мајмуни, па прачовјеци, па људи, па свеци, је ли тако?” Пружио сам корак и рекао: “То питај маму.”
Дамир Каракаш
Одломак из романа “Окретиште”. БООКА, Београд 2022.
