Због чега са тридесет година, када ми је наука осигравала мирну и поштовања достојну будућност, напустих све зарад мрачне и самотне пустоши? Не знам. Опет изнова, попут бродоломника усред мрачних олуја, пошао сам у неочекиваном правцу, не назирући чак ни постојање далеког острва. Када погледам уназад, наново понављам ону Бодлерову молитву:
О, Господе! Дај ми снаге и храбрости да посматрам без гнушања своје тело и своје срце!
Мада је страшно то спознати, живот се налази у бележници, и није нам дато да исправљамо његове странице.
А када читам писмо које ми је послала једна деветнаестогодишњакиња, у коме каже да ми се диви, и да се, упркос томе што живи неколико блокова од мене, никада није усудила да ми приђе, осећам срам. Какво дивно писмо! Тако племенито, а истовремено тако тужно! Каже да јој помажем да живи, да слика и да би волела да ми једног дана покаже то што ради; када прође поред моје куће и види напуштено двориште, увек машта да ће ме срести. А ја се осећам посрамљен јер ме поставља тако високо, када можда вредим много мање од ње, тако чисте, тако неискварене. Насупрот њој ја, биће препуно веома озбиљних мана, творац тако злослутних ликова попут Фернада Видала Олмоса. Али, истовремено сам дрхтао док сам писао фрагменте у којима се појављују бескрајно добродушна бића, попут Ортенсије Пас, камионyије Бусића или Барагана Јуродивог, пророка из кварта. та скромна бића, ти неписмени људи пуни доброте, и млади са својом простодушном надом јесу ти који ће ме спасти. Насупрот њима, све друго, несигурне претпоставке, идеје и теорије из есеја, не помажу да се оправда постојање.
Дакле, када с крај приближава, након што поново прођем деловима једног дугог пута, могу да потврдим да припадам оној врсти људи која се формирала на сопственим животним грешкама. Из тог разлога, када неки егзегета говори о мојој “филозофији”, могу само да се узнемирим, јер између мене и филозофа постоји веза колико и између герилца и школованог генерала. Или можда, боље, између географа и истраживача-авантуристе кога интуиција води у потрагу за благом у највеће дубине малајске шуме, о којој има непоуздане податке, чак није сигуран ни у њено постојање. На тешком путу посматрао сам чаробна места, али сам такође морао да се суочим са злослутним бићима и скоро несавладивим препрекама, и увек бих изнова пао. Очајан што нисам нашао благо, не верујући у своју способност да га пронађем међу толиком немаштином, поново сам изгубио веру.
Говорим истину када тврдим да не познајем друге пределе, да је моје незнање о другим стварностима бескрајно, али зато могу да оправдам страствено трагање на путу који сам следио.
Ернесто Сабато
Из књиге “Пре краја” Е. Сабата; Превела са шпанског Бојана Ковачевић Петровић. Академска књига, Нови Сад 2018.
