Прича Недељног Дневника: Стигао сам у Уругвај

НОВИ САД: Глас са звучника је објавио да се спремамо за пристајање и замолио путнике који иду аутомобилом да сиђу до доње палубе и да уђу у своја возила, али да "не пале моторе све док не буде тако речено".
p
Фото: Ilustracija

Ето примера лоше употребе глагола у пасивном партиципу. Стао сам покрај врата како бих изашао међу првима и заузео боље место у аутобусу. Одмах се ту скупила гомила људи, који у тим тренуцима изгледају као стока кад иде на клање. Сви бленемо у затворена врата пред собом. Само што не мучемо. Врата се најзад отворише.

Стигао сам у Уругвај, помислио сам корачајући низ метални коридор с прозорским окнима прекривеним провидним најлоном. Прошао сам царинску контролу и изашао из зграде тачно код аутобуске станице. Тип који је био испред мене стао је да попуши цигарету, тако да сам стигао први. Тако ми се макар учинило. Али кад сам ушао у аутобус, унутра је већ била гомила људи. Мора да су они дошли другим трајектом.

"Је л’ возите за Монтевидео?, упитао сам.

"Да", одговорио је возач.

"Је л’ има места или да чекам следећи?", питао сам, надајући се да ће ми рећи да сачекам други који је празан.

"Има места позади."

Послушно сам кренуо између редова седишта и људских лица. Нигде није било слободног места. Скроз позади угледао сам једно, баш тамо где волим да седим, до прозора с десне стране. Замолио сам мушкарца који је седео до пролаза да ме пропусти. Устао је и померио се да прођем. Чим сам сео, схватио сам зашто ту нико није седео. Испод се налазио задњи точак, због чега једва да је било места за ноге. Мораћу мало да се згрчим током вожње, али ћу зато бар да гледам кроз прозор и посматрам предео којим се возимо. С те стране се налазило и море, које се није видело али се наслућивало.

Аутобус је кренуо, Извезли смо се из луке и скренули на друм оивичен дрворедима палми. Зашто ме толико радује призор тих yиновских палми које промичу и нестају за нама, једна за другом, као какав портал кроз који се стиже на неко друго место, пролаз који води у тропска пространства, дашак далеке Африке. Која је то комбинација разних елемената која у мени изазива такав изненадни осећај радости? Нежна беличаста светлост, клацкање аутобуса, непрегледно пространство кроз које смо се кретали, благо заталасан пејзаж, разнолик и пријатан за око, далеко од проклете метафизичке пампе, јутарњи час, коњић који пасе траву крај пута, небо са облацима, обузима ме оно осећање не-бивства које се јавља на путовању... На прозорском стаклу тик изнад моје главе пише "Излаз у случају опасности". Ове речи јасно се оцртавају наспрам неба у позадини. Помислио сам да је то некаква метафора. Можда је то пут којим се може побећи од свега у небеско ништавило.

У даљини се иза заталасаних поља назирала вода, само што то још није био океан, него река, али она се ту већ улива у океан, који само што се није указао, титраво водено пространство у мојој глави, тамо где видим и Геру, окупану светлошћу на пешчаном жалу, прошлога лета, кад сам је упозано у Роћи. Све то што постоји у моме сећању тамо се догодило, у правцу оног хоризонта, који ми је деловао све ближе.

Упознао сам је на књижевном фестивалу у Вализасу, на који сам био позван као један од учесника. Фестивал је трајао четири дана, од петка до понедељка, последње недеље јануара. Ти си за то време била са Маиком код твоје сестре на селу. На фестивалу је учествовало много писаца и било је занимљиво. Све је било у неком хипи фазону, били смо смештени по собама с креветима на спрат, а купатила су била заједничка. Бројна предавања и оркугли столови заправо су били изговор да се људи упознају и друже, да се штетају пешчаном обалом, пуше, ћаскају и размењују мишљења и сумануте теорије, да се смеју и купају у мору и да чују најновије трачеве из књижевног света. Предавања су била добра, али мене је више занимало да се смуцам наоколо, па сам тако, рецимо, упознао Густава Еспиносу. Пили смо мате и разговарали о његовом роману “Пауци с Марса”. Мували смо се наоколо. Била је ту гомила млађарије која је тих месец дана провела у глуварењу и глумљењу просјака. Плавокоси одрпанци, растафаријанци с приватних факултета, самоуки музичари, уметници аматери и жонглери професионалци. Све је то имало своју чар, на сваком другом ћошку неко је свирао гитару, док је окупљено друштво певало "Бубњајмо, другови, за нову наду" и ону ствар од Радиохеада где Том Јорк пева "Yоу аре со фуцкинг специал". Неки су седели и пијуцкали мате, други су мотали и дували, било је оних који су певали уз удараљке, а било је и оних који су радили све заједно. Младићи с ретким брадицама, очешљани на раздељак, са шалитром у коси, који две недеље нису видели сапун, девојке крупних зелених очију и с дугом распуштеном косом које се понашају као дивљакуше, непредвидљиво и пренаглашено, које носе yемпериће са школским грбом и блузе у етно-стилу, некакаве ешарпе са Балија, из Бомбаја, размећу се будистичким појмовима и говоре о афирчкој култури, по плажи раштркани шатори и логорске ватре, тотални бескућнички шик. Марихуана је учинила да се одмах осетим делом екипе. Четрдесетогодишњак који лебди у облацима дима заједно с двадесетогодишњацима.

Педро Маирал   

Из књигеУругвајка”. Превод са шпанског Вук Шећеровић. Боока, Београд 2020.

EUR/RSD 117.5780
Најновије вести