Насупрот тој белини, газда Пабло је био у неком јарко црвеном оделу, са црвеном кошуљом, краватом и ципелама. Та свињска глава је доиста трагикомично деловала у оваквој одори. Док се полако гегао, износећи на трпезаријски сто најразличитија, мени непозната јела, подсећао ме је на неку yиновску кап крви која клизи по наборима чаршава.
Коначно почесмо да једемо. Начин узимања и жвакања хране газда Пабла, био је у потпуној супротности са његовим изгледом. Наиме, он приликом жвакања и гутања залогаја, није производио ни најмањи шум. Седели смо, у апсолутној тишини беле трпезарије, и ја сам, наравно, покушавао својим жвакањем што мање нарушавати успостављени мир. Очекивао сам да Пабло отпочне неки разговор, али он је упорно ћутао. И тако су, током готово целог обеда, једино шкргутања мојих зуба језиво одзвањала просторијом. И пошто ме је сваки наредни залогај чинио све нервознијим, правио сам све већу “буку”. На крају одустадох од ових смешних напрезања и одлучих да све заједно претворим у гурмански доживљај. А то, кад се човек препусти производима Пабловог кулинарског умећа, доиста није било тешко. Загњурио сам главу дубоко у тањир и халапљиво, као увек, гутао парчад рестоване срнетине. У једном тренутку, између два залогаја, бацих кратак поглед ка газда Паблу и са запрепаштењем схватих да је он заспао. Глава му је почивала на великом тањиру по коме су били расути масни остаци вечере. Дисао је дубоко и бучно, као какав мех. А онда приметих нешто још необичније: низ десни образ су му се, једна за другом сливале сузе. Газда Пабло је у сну плакао. Увек је плакао, али то ћу сазнати тек касније.
Саша Радоњић
Одломак из књиге “Роман Рубикова коцка”; Соларис, Нови Сад 2019.
