Ова збирка есеја недавно је објављена и у САД, под кровом угледне издавачке кућа „Едвин Мелен Прес”, а корице тог енглеског издања илустроване су фреском Белог анђела из манастира Милешеве. На тим корицам, међутим, доминира наслов „Филозофске медитације српског песника”. Стога смо разговор са професором Страјнићем почели питање могу ли се – ако по страни оставимо „уметничку слободу” издавача - у суштинском смислу у овим огледима филозофска промишљања о томе колико анђеоског у себи има савремени човек ставити испред песничких?
„Издавач „Едвин Мелен Прес”, управо власник куће проф. др Херберт Ричардсон, и сам је филозоф. Написао ми је писмо у коме се залаже за наслов „The Philosophical Meditations of a Serbian Poet“, али и за поднаслов „Исповест анђела“. Имам осећај да је више користио слободу филозофа, него слободу издавача“, каже проф. Никола Страјнић. „При томе, важно је што се није залагао, на пример, за филозофске рефлексије, већ за филозофске медитације. Том речју, медитације, као да је премостио јаз између филозофије и поезије, јер у исповедном тону поезије чује се и медитативни тон филозофије, и обрнуто. Коначно, с обзиром на своје порекло из песништва, филозофија би, од свих дисциплина које нису саме песништво, најпре могла да разуме суштину поезије. А суштина поезије показује се управо у томе о чему ме питате: у анђеоском. Због тога сте својим питањем, које је посумњало у нешто у вези са насловом, потпуно у праву. Овде, где је реч о анђеоском у човеку, песничко иде испред филозофског.
Дише ли у потпуности Ваша поетска реч и на том, другом језику, односно бришу ли и у „The Philosophical Meditations of a Serbian Poet” анђели „једним замахом крила све наше туге”, или нешто ипак остаје „изгубљено у преводу”, ма колико он био добар?
„Преводилац ове књиге је др Стеван Брадић, филозоф и песник, уз сарадњу са неколико српских и америчких лектора. Сам је осетио колико је у песничком ове књиге филозофског и у филозофском песничког. Зато је и радио тако да је да је песничко препуштао песнику, а филозофско филозофу, у себи. Али Ваше питање да ли је превођење уопште могуће, не сме да остане без одговора. Најстроже говорећи, није могуће. Али то се не тиче способности преводиоца, већ природе поезије. Наиме, поезија није само језик. Штавише, она почиње тамо где језик престаје. Поезија је, најпре, ствар тишине, а онда и речи. Ето, то се преводи: речи. А ко, преводећи речи, уме да, као Брадић овде, води рачуна и о тишини, успео је.“
Ако „песме нису резултат песниковог трагања за њима, већ њиховог трагања за песником”, каква је судбина поетских огледа? Има ли ту и мало посредничке улоге анђела?
„Да, песма увек жели да умакне хајци песника, да не буде његова ловина. Кад жели песму, песник мора да се одрекне самога себе и у потпуности да се отвори према њој и омогући јој да сама, кроз њега, сведочи о себи својим, а не његовим, језиком. А то је језик и мора и ветра и птица и звезда. Универзални логос света којим говори све у њему, о себи самом и њему самом. То је тај језик анђела, чист и ничим посредован. Ви питате о посредничкој улози огледа у расветљавању суштине поезије. Та улога није тек хеуристичка. Огледи су огледало у коме песма сама проверава себе саму, свој смисао, своју лепоту. А о том њеном огледању води рачуна – нико други него сам анђео чувар. Он држи огледало огледа у руци и пушта светлост поезије да се одрази у њему. Ето, толика је његова улога у свему и улога огледа у расветљавању суштине поезије.“
За Радио телевизију Војводине припремате серијал „Светлост поезије”, у којем говорите о великанима светског песништва, од Орфеја до Марине Цветајеве и Вистана Хјуа Одна. У поређењу с њима, сипају ли, да парафразирам Гетеа, „ови нови писци много воде у мастило”?
„Добри, стари Гете! Али, видите, после њега је један његов сународник, Фридрих Ниче, рекао да се не пише мастилом, већ крвљу. Отуда би се можда могло и преобликовати питање: Колико је воде у крви модерних песника? Вода је, певао је тебански песник Пиндар, најбоља од свега. Тако она и том песничком мастилу од крви даје неопходну густину за писање. А тамо где је превише воде, сунце с лакоћом текстове избледи. Али, уствари, питали сте ово: Је ли наше време време поезије? Да парафразирам Рене Шара када говори о местима за поезију: и сва су времена - времена за њу. Зато што она ни не одлази ни не долази: она је увек ту. Као светлост. Поезија је светлост.“
Могу ли и ипак и модерни песници да својим песмама „отварају врата Хада, померају стене, кроте дивље звери...” или им је остало само да певају о себи и у себи? Лечи ли поезија и данас „ране које задаје разум”, како је говорио Новалис?
„То што је могао митски песник Орфеј, није могао ниједан песник, ни у антици, па не може ни данас. А можда они то и не треба да чине, већ да сваки песник у свако, па и у наше време својом песмом ствара своја чуда. Ако не успе да покрене осмех на лицу мрког Хада, већ само убрза трептаје очију некога ко чита, то је већ довољно, и то је већ чудо. Чудо, можда једнако чуду „померања камења“ и „кроћења звери“. Када је пак реч о ранама које поезија лечи, свакако да је на првом месту та Новалисова рана коју јој задаје разум. Али човек је сав рањав и рањив као биће. Па, колико год то изгледало претерано, да није поезије, он би већ одавно нестао из света.“
М. Стајић
Песма, то је песник
У песми „Нови живот” из збирке „Сапфина зрнца” кажете: „Има тренутак у ластавичјем лету када птица престаје да постоји”. Дође ли тренутак у песниковом певању када он, поета, престаје да постоји?
„И сваки песников лет, док ствара, значи престанак његовог постојања. Или, другачије, он се цео залаже у песму. И, после, живи њеним животом. Песма, то је песник.“
