„Верујем да вода многе догађаје и осећаје из наших живота чува у виду успомена, носећи их у себи”, пише харизматична новосадска уметница са пештанском адресом, која поезију објављује још од 1962, када су се њене прве песме појавиле у часописима Хид и Сџмпосион. Лане је, у поводу 80. рођендана Каталин Ладик и Медаље за укупно стваралаштво, којом је наградио Културни центар Војводине „Милош Црњански”, ова кућа објавила избор из њене поезије у преведу на енглески језик – „Поемс”, да би сада, кроз збирку „Памћење воде” – двојезичну, на мађарском и српском – читаоцима понудила стотинак нових песама тематски груписаних у певања Вода, Облак, Снег, Лед и Плазма.
– „Памћење воде” доноси одређене иновације у поетици Каталин Ладик. Текст је сведен у изразу, минималистички, и тим је значајнији маестралан препев са мађарског на српски Драгиње Рамадански, јер је више него успешно одржала меодију и ритам ауторкиних стихова – изјавио је јуче на конференцији за новинаре Мирко Себић, уредник издавачке делатности у КЦВ „Милош Црњански”.
Драгиња Рамадански је превела и такође двојезичну књигу „Велики канал”, коју су потписали књижевник Ђезе Бордаш и његов брат Атила (1942–2019), пасионирани етнограф. У питању је резултат њиховог вишедеценијског истраживања историје Великог бачког канала, при чему се у фокусу ове студије, коју су заједничким снагама објавили КЦВ „Милош Црњански” и „Тиски цвет”, налази хидроинжењер Јожеф Киш, по чијим је плановима изведено ово грандиозно грађевинског дело.
– Духовни отац ове књиге је Станко Матић, оснивач „Тиског цвета” – открио је Бодраш. – Он ми је, будући да сам претходно већ написао два романа, у којима Велики бачки канал игра важну улогу, предложио да се негдашњем Францовом каналу, како се годинама звао, посветим не само и из књижевног, него и историографског и етнографског угла. Пре свега због чињенице да младе генерације заправо јако мало знају о овом подухвату, реализованом између 1793. у 1802, дакле много пре Суецког канала, али и пре коришћења парне машине у грађевинарству, захваљујући којем је само дуж средњег хоризонта Бачке постало обрадиво чак 120.000 хектара, а пут бродовима, који су са Карпата довозили дрво, со и барут, скраћен је за стотинак километара.
Поред детаљне приче о настанку и историјату Францовог канала - који је, ваља подсетити, био претеча хидросистема ДТД - књига обухвата и темат посвећен професионалном животопису Јожефа Киша, будући да он није пројектовао само Велики бачки канал, већ и више воденица на Мостонги, али и, рецимо, гркокатоличку цркву у Куцури. Књигу „Велики канал” заокружују два текста - рецензије из пера Славка Богдановића, једног од најпоризнатијих европских стручњака из области водопривредног права, те књижевника Раше Попова: „За пет година, ашовима и рукама, прокопана је тада најдужа веШтачка река Европе. уз легендарног Киша, стоје у холу славе и легендарни кубикаши са својим колицима”...
Говорећи о „Памћењу воде” и „Великом каналу”, директора Културног центра Војводине „Милош Црњански” Ненада Шапоње истакао је да су, свака на свој начин, књиге за уживање. „Књига Каталин Ладик вас, како је отворите, одведе у други и другачији свет, у ватромет нових односа и метафора, док нам Велики канал, кроз перо врсног писца, доноси причу о томе како нам се земља мењала радом и идејама”, истакао је Шапоња, док је Славко Матић испред „Тиског цвета” указао на значај књига попут „Великог канала” које у свом фокусу имају баштину наслеђе ових простора.
М. Стајић
