РАДНИ СТО С ПИСАЋОМ МАШИНОМ И ПОГЛЕД НА АНДРИЋЕВУ НОБЕЛОВУ НАГРАДУ Завирите у мини-легат скривен у дипломатским ходницима
Ретки су посетиоци који имају прилику да се прошетају кроз свечане собе Министарства спољних послова Србије, а свака је посвећена једној епохи у нашој богатој дипломатској историји.
Још ређи су они који добију прилику да завире у живот и рад нашег Нобеловца Иве Андрића, чији су предмети део својеврсне сталне поставке у овој институцији.
А све је смештено у проширеном делу великог ходника Министарства спољних послова Србије, скрајнуто од свечаних панела и историјских временских линија. Тај кутак, скривен, а опет истакнуто неометан другим споменицима наше дипломатије, посвећен је човеку који је Србију и Југославију представљао и речју и делом – Иви Андрићу.
Није реч о музеју. Ни о званичном легату, али се његова вредност тиме не умањује, напротив. Детаљи из његовог живота можда више него другде сведоче о личном и јавном животу нашег писца-дипломате и ретко су у прилици да се виде јер званичних туристичких тура нема.
Радни сто с писаћом машином марке Royal, телефон са бројчаником, кожна столица. Иза њих, урамљена Андрићева фотографија са говора у Шведској академији наука, као и панел са његовим речима о дипломатији: „Људи који врше ову службу, никада не смеју изгубити мир, осећање мере и осећање дужности…“
На полукружном дрвеном постољу, пред црвеним зидом исписаним историјским подацима, изложена је копија Нобелове награде – златна медаља и двојезична диплома коју му је доделила Шведска академија 1961. године „за епску снагу којом је обликовао теме из историје свога народа“. Испод фотографија тог свечаног дана, на посебном постољу стоји портрет његове супруге Милене Бабић Јовановић, дипломаткиње и службенице протокола, једне од првих жена у Министарству и, према многима – његове највеће подршке.
Ова поставка није отворена за јавност. У њу се не улази у пратњи кустоса, већ са дозволом и озбиљним поводом. А опет, она је више од музејског артефакта – она је део велике колекције сведочанстава о бурним данима српске историје из угла дипломатије, када смо могли да с поносом да кажемо – имамо Нобеловца, и то у друштвеним наукама, данас болно запостављеним.
Дипломаткиња и партнерка
Посебан угао Андрићевог радног стола посвећен је његовој супрузи Милени Бабић Јовановић, пореклом из из угледне београдске породице. Она није била тек урамљена слика: радила је још пре Другог светског рата у Министарству иностраних дела пре Другог светског рата, и то у протоколу, што је за жену у то доба била веома ретка позиција. Носила је дипломатску униформу (фотографије из 1937. године то документују), што је јасан показатељ да је већ тада била призната у служби. Није познато да је била службено ангажована током окупације, али је, према доступним изворима, била Андрићу најближа и најпоузданија особа, нарочито у том изолационом периоду. Иако је у делима никада именом није спомињао, били су годинама веома блиски, толико да се скоро отворено причало како су у вези „деценијама“. Ипак, 17 година млађа Милена званично је остала удата за Андрићевог колегу и пријатеља, дипломату Милана Јовановића, чије је презиме и задржала до смрти, чак и после удаје за Андрића.
Живот Ивана Андрића, како је његово право име, обележила је чувена вишеградска ћуприја. Управо поред ње одрастао је наш нобеловац, у кући своје тетке, у коју га је, после очеве смрти послала мајка, како би се школовао.
И ишколовао се: после студија у Загребу, Бечу и Кракову, Андрић је докторирао у Грацу, те није чудо што је његов живот обележила дипломатска каријера, паралелно с књижевношћу. У време студија придружио се југословенском националном покрету, те не чуди што је до краја живота, иако по рођењу римокатолик, инсистирао на томе да је Србин. Тај став није био плод тренутне политике или опортунизма, већ дубоко укорењеног културног, историјског и личног осећања припадности.
Иво Андрић је као дипломата служио у Ватикану, Риму, Марсеју, Паризу, Бриселу, Женеви, и коначно у Берлину – као амбасадор Краљевине Југославије од 1939. до априла 1941. Каријера је трајала од 1920. године, када је примљен у Министарство иностраних дела Краљевине СХС у звање вишег писара, све до 1. априла 1941, када се као дипломата у Берлину, после тешких преговора с Трећим рајхом, потпуно повукао из дипломатије, да јој се више никад не врати.
Андрић је за време рата живео повучено у Београду, под надзором. Будући у некој врсти заточеништва, окренуо се ономе у чему је највише уживао: писању. Управо тада је написао своја најзначајнија дела: На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица. Тако је, парадоксално, његово највеће књижевно дело настало у доба његове најдубље изолације.
После рата, постао је члан и потом председник Српске академије наука и уметности. Био је народни посланик, учествовао у јавном и културном животу, али се није дубље мешао у политику. Нобелову награду је и иначе добио као писац, а не као политичка личност, што је било важно у тадашњој Југославији, која је ту награду искористила и за дипломатску промоцију. Да ли јој је Андрић то дозволио – сигурно да јесте: он је пре свега био дипломата, свестан значаја сваког знака који иде у корист државе у којој живи.
Иако је Иво Андрић једини српски добитник Нобелове награде за књижевност, његова заоставштина данас није смештена у једној централној установи, већ је распршена по неколико кључних институција у Србији, док се део налази и у Босни и Херцеговини. Та расута структура сама по себи говори о ширини његовог деловања – као писца, дипломате и сведока једног бурног века.
Најпознатије место где се чувају Андрићеве личне ствари је његов некадашњи стан у Београду, на Андрићевом венцу број 8, претворен у меморијални музеј 1976. године. У њему су сачувани оригинални намештај, писаћа машина, рукописи, богата библиотека са преко четири хиљаде наслова, преписка, лични предмети и фотографије.
Простор одише тишином и скромношћу, баш као и његов некадашњи станар. Оригинална Нобелова диплома изложена је управо тамо, док се медаља, из безбедносних разлога, чува у трезору Народне банке Србије. У јавности се, зато, излажу копије.
Део његовог архивског материјала, пре свега онај везан за дипломатску службу, чува се у Архиву Југославије – укључујући извештаје из времена када је као амбасадор представљао Краљевину Југославију у Берлину, од 1939. до 1941. године.
Народна библиотека Србије чува његове рукописе, прва издања и бројна тумачења, док се у Фондацији Иве Андрића – задужбини која управља ауторским правима и додељује књижевне награде – налазе копије значајних докумената, али и организациона срж Андрићевог књижевног наслеђа.
Иако немају оригинале, поједини простори, попут „Андрићграда“ у Вишеграду, настоје да оживе Андрићев свет симболично – архитектонски и тематски. Тако његово име обитава у култури и мимо докумената – као живо подсећање.
