Запажен је већ 1946. године када је од Жижеа преузео рад на серијалу „Спира и Ћира“, развијајући га и надограђујући све до 1969. када одустаје од даљег рада да би започео нови серијал „Гаша Шепртља“ који ће га учинити светски популарним. Догодовштине добронамерног али не превише вредног нити бистрог и спретног административца у редакцији стрип магазина пуној живописних карактера освојиле су наклоност многобројне публике која се лако „препознала“ у лику главног (анти)хероја. Упркос успеху и слави Франкен није мировао нити се учаурио већ је настављао своја трагања: на једној страни то су биле веселе авантуре чудне живуљке Марсупиламија док је на другој, на први поглед, сасвим неочекивана појава „Црних мисли“, ствараних од 1977. па током 1980-тих спорадично у каишевима и гег-таблама за магазине „Спиру“ и „Флуид глацијал“; сви сегменти су сакупљени у два албума, из 1981. и 1984.г, „Црних мисли“ који су касније обједињени у интеграл који је објавио и београдски „Darkwood“ у квалитетној црно-белој штампи и са тврдим корицама.
Како им само има каже, „Црне мисли“ су - црне, тачније црнохуморне, на шта познаваоци Франкеновог преовлађујућег оптимистичког хумора свакако нису навикли (нити су тако нешто очекивали). Но, свака светла страна има своју супротност - мрачну страну. Теме црних минијатура су различите, у широком распону од исмевања цивилизацијских парола и заблуда (о прогресу) или моћника (војника, бизнисмена) који свима „кроје капу“ и судбину до случајева појединачне безграничне глупости/тупавости. И тако се, једна за другом, нижу догодовштвине бизнисмена кога убија револуционарни производ (на коме се штедело на материјалу) или другог који је зарадио милионе од продаје војних потрепштина а страда јер нема довољно кола хитне помоћи, дрчних ловаца који страдају од нове врсте муниције - док Гаша има пушку која зечевима добацује шаргарепе, сада сачма лети у главу ловца - док помпезни генерал уместо цигарете пали противваздушни пројектил а његов колега војсковођа командујући јуриш исуче мач у који удари гром и - кремира га. На крају свега, муве захваљују шупљоглавим људима што су им, уништивши се, оставили градове од лобања.
Ипак, није све тако црно: нека нова деца на спаљеној земљи уживају у пуштању змајева направљених од људских костура разапетих на пластичне фолије! Наравно, на срећу (?), до тада је дуг пут на коме ће бик као трофеје покупити делове тореадора а генерал ће (неуспешно) тестирати седиште за катапултирање у хеликоптеру а астронаут, пошто повуче воду у тоалету, бити избачен у свемир. Коначно, на неколико табли обзнањује се безмало надреалистички ужас до кога се пуким рационализацијама не може стићи: тако племенити хранилац прича постаје њихов оброк док браниоци замка на зидинама страдају од невероватне машине зупчаника која се уклапа са распоредом грудобрана на зиду и мрви све пред собом! А да ништа није случајно и има своју предисторију Франкен ће нас подсетити (ингениозном) поруком са врха ацтечке пирамиде током обреда жртвовања чупањем срца, кога гласи: „Хеј! Реци кожодерима да мање ждеру, а више деру...“
Као да сам стрип није довољан да ослика свеопшти бесмисао, Франкен изнад табли у првом албуму ставља неологизме какви су „Пуцањ у празно понекад је исто што и метак у чело“, „Светло на крају тунела није исто што и воз који надолази“, „Цепање атома није за цепање од смеха“, “Прекратити некоме муке није исто што и мучно некога прекратити”, “Језа у леђима није исто што и јежа у леђа”, “Мува без главе није исто што и муве у глави”, “Хранити птице није исто што и бити птичија храна”. Франкен можда тврди да је све бесмислено али и додаје: важно да је весело! Јер док они на зачељу још лумпују они напред, гурани масом у леђа, бивају набадани на шиљке (цивилизацијске пропасти).
Илија Бакић
