Каријеру је започео 1946. године а највише је радио за кућу „Дупиус“; 1987. се осамосталио и основао своје производно-издавачко предузеће „Марсо продакшн“.„Развод“ са „Дупиусом“ значио је и поделу „заједнички стечене имовине“ па је Франкен могао да располаже ликовима Марсупиламија и Гаше Шепртље док су „Спиру и Фантазио“ остали „Дупиусу“.
Технички гледано они и нису Франкенов „производ“ јер је серију о двојици не претерано спретних репортера који широм света упадају у различите авантуре (читај: невоље), Франкен 1946. преузео од Жижеа (који је, пак, лик Спируа, створен 1938. преузео од Роб-Вела и додао му другара Фантазија).
Франкен је Марсупиламија самостално осмислио и придружио постојећим јунацима у епизоди „Спиру и наследници“ из 1952. Легенда каже да је Франкену - док је посматрао возача бриселског градског трамваја који је отварао и затварао врата, возио, наплаћивао и поништавао карте те путницима давао потребне информације - пало на памет да би човеку добро дошао дугачак реп којим би, по потреби, могао да се испомогне. Од те случајне идеје настала је необична животињица коју Спиру и Фантазио проналазе у џунглама Паломбије, негде у Јужној Америци.
Марсупилами се са репортерима враћа у Европу и прати их у авантурама помажући да победе неваљалце својим изванредним способностима (каква је и ударац крајем репа згужвеним у буздованску куглу) и концизним коментарима „Хуба, хуба“ (понекад и „Хоп”). Марсупилами су због своје живописности у серији „Спиру и Фантазио“ заслужили и сјајну самосталну епизоду „Гнездо Марсупиламија“ о згодама и незгодама породице „дивљих“ марсупиламија у Паломбији. Њихово име је кованица речи „марсу“, торбар, и речи „пил“ што је основа имена „Пилоу Пилоу“ које носи чудни ванземаљац из стрипа “Попај” (његово оригинално име је Eugene the Jeep, код нас је преведен као Поштени Евгеније); последњи сегмент кованице је реч „ами“ односно пријатељ.
Први албум „Марсо продакшна“, о породици марсупиламија у природном окружењу, био је „Марсупиламијев реп“, заједничко дело сценаристе Грега, коме је Франкен помагао, и цртача Батема и продат је у чак 600.000 примерака. Франкен је учествовао у раду на још три епизоде овог серијала. „Марсупилами“ је по његовој смрти наставио да излази у албумима које, по причама различитих аутора, црта Батем и до сада се појавило 30 албума плус нулти „Уловите Марсупиламија“, 2002, којим је обележено 50 година од појаве овог стрип јунака а чине га чине кратке причице и гег-табле настајале у периоду од 1955. до 1981.године.
„Марсупилами - Беба с краја света“ (Дарквуд, 2016) је други албум у самосталној серији, објављен 1988. године, и бави се мукама једне “клаљевске налодне демоклатске панде” која се стицајем околности (од штрајка превозника до грамзивости мутних типова) нашла, после пада авиона, усред паломбијске џунгле. И док пилот Хелмут - који осим јаког немачког акцента око врата носи и војни крст - има срећу да налети на Даскамифалика (који пеца пиране), припадника домородачког племена Шашавони, малу панду, која само жваће бамбус и спава, открива породицу марсупиламија: тата, мама и три малишана (два жута, један плаво-црн). Мама (као све мајке) реагује заштитнички, али мала панда не жели да једе понуђено воће и плаче због глади. По принципу покушај-грешка открива се да она воли само бамбус кога има у селу домородаца и то у сувом облику - као мердевине - и свежем у ограђеној башти.
Истовремено, у селу пилот упознаје поглавицу који говори осам језика, студирао је на Харварду и Хајделбергу али га је незапосленост натерала да постане поглавица; ипак, он сакупља смарагде које Шашавони дарују својим идолима и планира да напусти ово “радно место” као богат човек, за шта му је потребна баш пилотова помоћ. Следи низ урнебесних згода, незгода и неспоразума, бекстава и потера, које “закувавају” мудри марсупилами, препредени белци и наивни домороци. На крају ће панду пронаћи власници Кинези и одвести је где треба, пилот са смарагдима одлази у џунглу а изубијани поглавица (потпуно осиромашен) остаје у селу док се породица марсупиламија, слободна и весела, игра у yунгли.
Причу покреће брза смена мноштва гегова, односно апсурдне ситуације које се темеље на неразумевању (карактерном, културолошком) као и врцави дијалози са много (пригодних и неприлагођених) страних речи и “приручни” језик Шашавона (који је сасвим у складу са именом племена).
Илија Бакић
