КРИТИКА
Урсула Легвин (1929-2018) била је америчка књижевница чије књиге би се површно могле сврстати у категорију научне фантастике и епске фантастике, али би то било претерано поједностављивање њеног озбиљног књижевног опуса који далеко превазилази границе жанровске књижевности.
Била је ћерка списатељице и антрополога, што се и може осетити у њеном писању у ком се у великој мери дотицала тема везаних за културну антропологију, психологију и филозофију (у „Земљоморју“ је нарочито приметан утицај таоизма на њену поетику). Целог живота се борила против пежоративног квалификовања писаца који су писали фантастику и научну фантастику, и један од њених најзначанијих и најпознатијих есеја је „Зашто се Американци боје змајева?“ (1974). Ипак, њено дело је убрзо постигло успех и код критичара и код публике. Добила је седам награда Хуго, шест Небула, двадесет две награде Локус, библиотека америчког конгреса 2000. године ју је прогласила „живом легендом“, а 2014. је примила медаљу за највиша достигнућа у америчкој књижевности. Утицала је на многе савремене књижевнике од Салмана Руждија, преко Дејвида Мичела до Нила Гејмана и Ијана Бенкса.
„Чаробњак Земљоморја“ је прва књига из њене серије која је смештена у измаштани свет који чини огромни архипелаг острва, лабаво повезаних заједничком културом. „Чаробњак Земљоморја“ уводи главног лика Геда, чаробњака са изузетним даром за магију, али и са тешком младалачком сујетом. Његов пут иницијације, слично као и Тенарин, у каснијим „Гробницама Атуана“ представљено је као комплексно јунговско путовање у дубину сопствене психе. Иако је у питању авантуристичка књижевност, Легвинова тежиште приче без грешке увек ставља на унутрашње борбе ликова и њихово психолошко сазревање.
Прве три књиге „Земљоморја“ („Чаробњак Земљоморја“, „Гробнице Атуана“, „Најдаља обала“) прате авантуре чаробњака Геда и Тенар, свештенице безимених мрачних богова, док четврта („Техану“) потпуно одступа од свих калупа и уобичајених образаца приповедања епске фантастике. Ако су прве три биле више окренуте лирском, интимном и спекулативном од уобичајне прозе овог жанра, четврта једва има дотицаја са жанровским епским приповедањем, преображена у камерну причу која прати улазак у старост двоје јунака, њихове односе, преиспитивање онога што су у животу чинили, и сопствених идентитета. Последње две књиге нису преведене код нас - пета књига је збирка прича из Земљоморја у којима се Гед или Тенар тек повремено појављују или спомињу, а шеста („Други ветар“) прати догађаје у којима су главни ликови већ улазе у осму деценију.
Настасја Писарев
ЦИТАТ
„Џаспере, чији дух хоћеш да призовем?“
„Чији год хоћеш. Ниједан ти се неће одазвати.“ Џасперов глас је мало подрхтавао, можда од беса. А Гед му одврати тихо, подругљиво: „Бојиш се?“
Није, међутим, сачекао одговор, уколико га је и било. Беше већ потпуно престао да обраћа пажњу на Џаспера. Сада, када су напокон стајали на округлом брду Роука, мржња и бес беху престали, и уместо њих му се јави савршена сигурност. Зашто би он неком завидео? Знао је да је његова моћ, те ноћи, на том мрачном, зачараном месту, већа него икада; испуњавала га је читавог све док није стао да дрхти осећањем снаге коју једва да је успевао да обузда. Сада је знао да је Џаспер далеко испод њега, да је послан, можда, само зато да би га вечерас довео на ово место; да није никакав противник, већ просто оруђе за испуњење његове, Гедове, судбине. Под ногама је осећао корење брда како се протеже дубоко доле, у таму, а изнад главе је видео суве, далеке, звездане ватре. А у међупростору, све што постоји било је њему на располагању.
(Одломак из „Чаробњака Земљоморја“)
