Стари (анти)херој у новој младости, стотину година касније, у модернијем свету, чији се авантуристички дух не врти око Великог већ око низа, тзв. локалних ратова, некада „морнар без лађе“, сада „племић који је постао пират“, митски Корто Малтезе вратио се међу људе, не би ли их извукао из њиховог досадног, предвидљивог виртуелног „он-лајн“ живота, подсећајући их да је машта једини начин да се спаси „оно мало душе“. Он то суверено чини у првој (рибут) епизоди, од две досад реализоване, коју су под насловом „Црни океан“ креирали цртач Бастјен Вивес и сценариста, историчар Мартен Кенан (2021), а на увид љубитељима овог медија у Србији, крајем прошле године понудио београдски Darkwood, у преводу с француског Горана Костровића.
Био би то, укратко, опис другог покушаја да се „оживи“ лик из стрипова, чије појављивање 1960-их година (тачније 1967, у „Балади о сланом мору“) стоји у директној вези са новим статусом тог медија, дотад дечје забаве познатије као стрип. „Корто Малтезе“, дакле, и његов комплетни, визуелно-наративни „отац“, Хуго Прат (1927-1995), „повукли су ногу“ и етаблирану критику натерали да у стрипу види нешто више од забаве (касније ће то добити одредницу „графичка новела“) и доделе му статус „девете уметности“.
Претходно се, да подсетимо, са „оживљавањем“ сусрео шпански двојац - сценариста Хуан Дијаз Каналес и цртач Рубен Пељехеро, који су прву од четири досад реализоване епизоде, „Корто Малтезе под поноћним сунцем“ објавили четврт века након последње Пратове посвете, како многи тврде, свом алтер егу - у изгубљеном континенту „My“ (1988). Патриција Цаноти, аргентинска колористкиња која је од своје 17. године сарађивала са Пратом, а од 1995. управља његовом заоставштином, у трагању за достојним настављачем Пратове магије коју је „усадио“ Корту Малтезеу, и након одбијања стотине сценарија, скица и предлога аутора, дала је шансу шпанском тандему. Љубитељима стрипа у Србији засад је понуђена и друга епизода („Екваторија“, 2018. у Стрипотеци, коју је до њеног гашења објављивао Darkwood).
Тек, Патриција Цаноти није стала. Пронашла је нови ауторски пар, и, убеђена у свој избор, „офарбала“ првих 14 табли, што заједно са црно-белим остатком лавираног „Црног океана“ чини потпуно функционалну целину. А Вивес (и Кенан), осим тог „колор-ц/б експеримента“ и премештања радње читав век касније, нуде и минималистички цртеж, од ликова у контурама, често изостављених детаља лица, до позадине у одблесцима - тек да би се показало јесу ли протагонисти на мору, у граду или на планини, или... За разлику од Каналеса (и Пељехера) који се прилично стриктно држе и приче и (нарочито) цртежа.
„На страну сам појавни шарм, Прат је пре свега осмислио, много пре глобалистичке ере, нови архетип авантуристе, задојеног контракултуром и бунтом. Пун знатижеље према другим цивилизацијама, Корто је грађанин света, ослобођен од предрасуда, неспутан религијом или идеологијом“, пише, између осталог, Беноа Мушар - директор редакције Кастрмановог сектора за стрип, у поговору за ово издање. И, баш тако, „Пробуђени“ Корто „случајно“ упада у заверу тајног друштва „Црни океан“, сачињеног од Јапанаца пребеглих у Перу након краја Другог светског рата, који жуде за рестаурацијом „старе јапанске империје“.
Наш (анти)јунак, међутим, не дозвољава да га приповест скрене у обичну „битку за правду“, већ његов авантуристички дух, како му га је Прат „обојио“, посеже за причом о изгубљеном благу Инка. Путешествије овог морнара-пустолова почиње да се одвија, дакле, по већ уходаном рецепту - мали је свет за његовог измаштаног грађанина Корта, који ће га, на близу две стотине табли, пропутовати од Јапана до Перуа и натраг у Шпанију, са успутним станицама које радњи дарују вероватност. Временски контекст „догађања“ препознаје се у вестима из offa, о нападу на Куле близнакиње Светског трговинског центра у Њујорку, 11. септембра 2001. Димензија реалности је у његовом „сусрету“ са америчким државним секретарем Колином Пауелом, док се мирис митског сновиђења изображава у лику Распућина, који, као и увек, дефинише људску свест између мржње и љубави, истине и лажи, црног и белог...
Потрага за благом је и сада више метафора него садржај. То је, у неку руку, алиби за ауторе и њиховог (анти)хероја да „обилазе“ свет у коме се преплићу историја и митологија са новим технологијама узурпирања људске (под)свести. Путовање је то измаштаним светом у коме се надмећу убице, среброљупци, хуље, љубавници, преваранти... насупрот луталици без отаџбине, чији морални компас се (и даље) не квари.
Драган Стошић
