Читаоци, који јунаке самим чином читања (слушања, препричавања, примања то јест сазнавања) чине делатним, оствареним и реалним, живим, чине да јунаци буду другачији код сваког новог пријема, односно читања. Какви ће јунаци бити – како ће бити доживљени и схваћени, зависи од природе и сензибилитета сваког читаоца појединачно, тј. од контекста који је код сваке нове рецепције другачији. Колико је читалац образован? Колико је стар у време читања? Каквог је карактера и сензибилитета? Да ли књигу чита увече или ујутро, да ли је зима или лето, да ли је гладан или сит, да ли је метеоропата и да ли нагла промена у садејству са свим (не)набројаним елементима (свакидашњице) утиче на њега...
У зависности од свих набројаних, а и многих других елемената (тренутног) живота које тече, јунак ће деловати на читаоце другачије код сваког (новог) читања, односно – бити интерактиван. Постоји реална могућност да ће читалац, у односу на време које неумитно протиче, у односу на инсерт времена које јесте доступно читаоцу, које му је дато и предодређено да у њему проживи свој живот, другачије доживљавати јунаке у својим тинеjџерским годинама, или у старости, што значи да ће јунаци књига на своје читаоце другачије утицати због фактора времена којем читалац неминовно подлеже. Наравно, тако ће се и јунаци мењати – и мењају се – ма шта о тој могућности мислио аутор дела, онај који је јунаке измислио и осмислио, јер је он, ма колико био даровит, ма колико у својој сујети мислио да поседује божанске атрибуте, ипак само (обичан) смртни човек.
Јунаци књига су тога свесни. То јест, како су већ приметили многи професионални читаоци (теоретичари и критичари, па и сами писци) како је тврдио Чезаре Сегре, “текст почиње да значи и да комуницира једино због интервенције читаоца“, или како је то забележио Умберто Еко, постепено како прелази из дидаскалијске функције у естетску, текст тежи да препусти читаоцу интерпретативну функцију. А јунаци књижевних дела, осуђени на строге границе које чини текст ухваћен између корица књига, морају да користе сваку прилику (читање) да из те књиге побегну. Када осете да је (по)неки од нас читалаца ухваћен, “заљубљен у њих”, спремни су да му се посвете, да му се предају до краја, без обзира на тренутне или коначне односе са “партнером” из универзума дела коме припадају и који је, као, непомерљив. То се не може назвати лаким моралом или превртљивошћу јунака, јер њима је дефинитно много (заљубљених) читалаца потребно да би књига – па тиме и јунаци – остала заувек жива.
Узимајући у обзир наведено, многи препоручују читаоцима да се никад не треба претерано емотивно везивати за јунаке књига. Намћорасти, мргодни или једноставно безобразни писац устане на леву ногу, изнервира га жена или нервозни поштар, и ето белаја: седне за сто, папир и оловку у руке и очас посла јунакиња-лепотица коју сте заволели претвара се у мрзовољну бакицу из старачког дома, или још горе, заврши на гробљу па ви онда носите тамо своје букете цвећа, палите свеће и плачите. (Опет, неко би сигурно приговорио, ако као читаоци идемо “на сигурицу”, где је онда ту забава? Па и сам велики Шекспир је себи дозволио да упадне у замку и да се заљуби у своју јунакињу, па како онда да се читаци одбране од разних мадам Шоша и Феликса Крула Томаса Мана, Ана Карењина, Лара и Живага, Шуре-певачице и Каће Анчарова, Селинџерове Френи...)
Треба ли уопште напомињати у којој је мери строга дистинкција у тексту између љубави самих јунака међусобно и читалаца заљубљених у неког од јунака-јунакиња омиљеног му дела? Уколико постоје и случајеви да се јунак књиге заљубио у неког од својих читалаца, ја о томе нисам обавештен. Додуше, никад се зна; можда ипак можемо да замислимо ситуацију у којој звонар Балзакове Богородичне цркве прогања својом љубављу и страшћу уважену, средовечну професорку креативног писања?
Баш као што се каже да је Ему Бовари упропастило читање лоших романа, зашто би било немогуће да неког од књижевних јунака упропасти лудо заљубљени, али погрешан и лош читалац?
Ђорђе Писарев
