На крају књиге постоји нека врста упутства за читаоце, о томе да се она заснива на истинитим догађајима, али да има и фикције, те да је треба читати као фикцију. Зашто Вам је било битно да читаоцима скренете пажњу на то?
- Због мноштва ствари, пре свега, хајде да кажемо због техничких проблема, можда није прави израз, али управо зато што то јесте лична прича, и ја сам јако слободно, без икаквог премишљања, свом јунаку дао своје име и презиме. Немам ни са тим проблем, нити да је доста тих ствари, догађаја, на неки начин лично, стварно се десило, има неку своју позадину у мом личном, интимном животу и стварима које су се дешавале у њему. Међутим, постоје моменти када књига напросто одлази у фикцију, првенствено у петом делу. Једноставно сам осетио потребу да то нагласим, не због тога што мислим да су моји читаоци глупи, далеко било, већ напросто да постоји извесна смерница која баш указује на то да је ово искључиво дело фикције.
Постоји још једна јако битна ствар, због које је мени такође то било важно да се нагласи, а то је злочин о којем причам. Сам тај део о злочину је писан по некој мојој жељи, мом начину, приступу том догађају, али суштински тако да је он просто у једном моменту дело фикције, а заправо је стваран. Ја често у роману наглашавам да никог није брига за то, да људе то не занима, е, та потреба да нагласим, то ме је навело баш управо да кажем да је то дело фикције.
У образложењу жирија Нинове награде пише, између осталог, да се свест приповедача бори између ресантимана и одговорности. Чини се да је мало шира дијагностика у питању, и да се односи на цело друштво, али највећи је управо проблем што је у томе заглављен и приповедач и сви ми, и не можемо да кренемо ни тамо ни овамо. Како живети у таквом стању?
- Па знате како, јако тешко. Мислим да је много теже живети као човек, кад спознамо то стање. И онда, кад спознамо то стање, то је на неки начин већ један корак ка писању, односно уметности, да не форсирам искључиво само моју уметност којом се бавим.
А, како живети у том стању, заправо је готово и немогуће, и мислим да заправо ја и пишем о људима који су константно растрзани између онога напред, и онога назад, а не постоје сада, што је опет још један додатни проблем. Јер, ми постојимо само у садашњем тренутку. Ми јесмо постојали, а не знамо да ли ћемо постојати сутра, тако да тај раскорак у којем човек постоји, мора довести у неком тренутку до пуцања, шта год то пуцање значило. Да ли то значи да ће се једноставно десити моменат да настане нека књига, да ли ће човек, не дај боже, полудети, стварно се може отићи на две стране. Искрено мислим да је такав начин живота, не баш немогућ, али јако тешко одржив у неком дужем временском периоду.
После Нинове награде, интересовање је, наравно, велико за ову књигу, па отуда вероватно имате и више утисака о томе како људи доживљавају овај роман. Да ли Вас нешто изненађује, нека неочекивана тумачења, или контрадикције?
- Интересантно је да није било никаквих контрадикција, нејасноћа. Нисам доживео да људи имају некакво своје тумачење, које мени делује можда нејасно, мада је то добра ствар, наравно, јер свако треба да прочита роман на свој начин и да га на свој начин доживи. Али, јако битне и јако важне су ми реакције читалаца. Било је јако емотивних сусрета с људима, који су озбиљно самима себи поставили неке моралне дилеме, па су онда желели о тим моралним дилемама да разговарају са мном, и онда сам схватио да можда постоји нешто, до чега ова књига успева да допре, да дође. Да успева да каже неком, како ја кажем, невидљивом саговорнику, јер он увек јесте невидљив, до тренутка док се не обзнани преда мном.
Једна од прича у роману је и о самом писању. Чини се да је за Вас, као аутора књиге, а и за сам главни лик, писање ваљда најбитнија ствар у животу, и порив којем се не може одолети?
- Има још једна можда мало и песимистичнија форма тога. Не знам да ли сам поменуо у роману, али напросто се дође до тог закључка, кад се све снаге исцрпе, и сви неки наши покушаји у животу да нешто постигнемо, небитно да ли на приватном или на плану каријере, или на било ком плану остварења, да имате своју породицу, каријеру, свој живот, свој стан, кућу, небитно, шта год, дакле кад се све то исцрпи, остане писање. С једне стране, то можда јесте некаква супротност животу, али писање је истовремено саставни део живота. Ја га гледам управо тако, али не сматрам то чак ни као неком нужно лошом дефиницијом писања, јер оно јесте потреба коју ми не можемо објаснити. Ја је не могу објаснити, не знам одакле то долази. Да се вратим на овај роман, ево конкретна прича без икакве мистификације је што људи често питају да ли ће овај роман покренути нешто, неке истраге. Не, овај роман је настао управо у тренутку кад ниједна истрага није покренута. Кад никога то није занимало. Е, то је оно што кажем да на крају једноставно остаје само писање. Ето, то је то.
Наташа Пејчић
