Тим поводом разговарали смо са др Јованом Љуштановићем, професором књижевности за децу на Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Новом Саду. Љуштановић је аутор више књига из те области, многе је приредио, пише књижевну и позоришну критику, а осам година је главни уредник часописа „Детињство“ који издају Змајеве дечије игре у Новом Саду.
* Први поглед на овдашњу понуду књига за најмлађе открива богатство и разноврсност. Да ли је квалитет на том нивоу?
- Много је разноликих, примамљивих књига за децу на тржишту. Ипак, када се њихов квалитет пажљиво погледа, чини ми се да је слика много сивља и монотонија. Преовлађује комерцијална издавачка политика, над оном која би се залагала за естетске или хуманистичке вредности. Похлепа неолибералног капитализма није поштедела ни књигу за децу.
Опсењују нам очи књигама бајки на чијим страницама све блиста од раскоши, гламура. Многе од тих књига приказују нам бесконфликтан свет у коме нема ни насиља ни зла. Као да нико никада више неће морати да изађе у свет и прође кроз шуму у којој вреба зли вук. Затрпавају нас белосветске франшизе, серијали романа, подржани ТВ серијама и филмовима. Реч је углавном о јефтиној књижевној конфекцији.
Ипак, наш проблем није што имамо много лоших и осредњих књига на тржишту, већ што као друштво не проналазимо начина (чини ми се да немамо ни намеру) да вредности јасније јавно истичемо, да им пружимо праву подршку. Српска књижевност за децу и данас има добрих књига и добрих писаца. Подршка таквима требало би да буде део систематске културне политике.
* До ког узраста се рачуна да је неко дете? Како се, у свету електронских комуникација, стварају будући читаоци?
- Када престаје детињство, то нико није једнозначно одговорио. У свим друштвима крај детињства прописује неки обичај, ритуал, или закон: на пример, када се напуни 18 година. Као што беба, од првог свог плача, није само дете већ и човек, тако и у одраслим људима траје детињство.
Ми уистину живимо у времену поплаве разноликих електронских уређаја и средстава комуникације. А млади, по природи ствари, најлакше прихватају новотарије. Чини ми се да цела адолесцентска поткултура данас почива на електронским гаyетима и на интернету.
Књига не може данас да сачува некадашњу доминацију у културној комуникацији. Читање високе литературе постаје ексклузивнија активност, облик слободе и индивидуализације, својеврсни егзил за сензибилне и посвећене. У простору између електронске реалности и читалачке ексклузивности налази се шанса за подизање савременог младог читаоца.
* Главни сте уредник „Детињства“. Шта показују протекле четири деценије, колико већ излази овај часопис о књижевности за децу?
- „Детињство“ је рођено у часу истинског процвата књижевности за децу у социјалистичкој Југославији. Дечја литература била је изузетно популарна и имала своју критику и требало је на неки начин артикулисати њену специфичност. Ево, већ четири деценије часопис то покушава да ради. Сви уредници пре мене - Влатко Миларић, Слободан Ж. Марковић, Живан Живковић, ослањали су се на традицију ове књижевности и покушавали да отворе нове просторе за њено тумачење. То покушавам и ја.
Понекад ми се учини - безуспешно, донкихотовски. Ипак, мислим да сам успео да афирмишем академску критику књижевности за децу. Дошле су нове генерације добро образованих зналаца те књижевности, широких интернационалних видика: Зорана Опачић, Снежана Шаранчић Чутура, Валентина Хамовић, Тијана Тропин, Ивана Мијић... „Детињство“ их је подржало.
Други важан резултат „Детињства“ јесте обнова регионалне сарадње. После распада заједничке државе и ратова, часопис је наставио да објављује текстове хрватских, црногорских, босанских и македонских аутора. Још већа отвореност је будућност „Детињства“.
Радмила Лотина
Направите селфи са најдражим књигама
* Каква је ваша порука за Светски дан дечје књиге?
- Читајте. Читање је вид самопрепознавања и самопоштовања. Читајте без разлога. У инат овом свету и времену у коме се све мање чита. Будите своји. Читам – дакле, постојим.
Када дете отвара књигу, као да отвара велики прозор кроз који пуцају видици и улази свеж ваздух. Не терајте децу да читају. Учите их да знатижељно отварају прозоре. Драге и важне књиге нису само оне које су у лектири и које критичари хвале.
Покупите неколико књига, оних најдражих, поређајте их и сликајте. Направите селфи. Лепшег и аутентичнијег портрета нећете имати. Лајковаће га они који на вас гледају не само очима, него и памећу и срцем. Треба ли вам више?
