Маријана Кнежев: Маштање нема границе

Да се сви рађамо посебни и да имамо одређени дар и изражену посебност, став је Новобечејке Маријане Кнежев (27) која својим стилом, интересовањима, али и професијом, управо то доказује.
marijana 2
Фото: Маријана Кнежев, фото: Приватна архива

Даровита је, успешна, креативна... посебна. Завршила је Правни факултет у Новом Саду, ради као приправница у једној адвокатској канцеларији, али бави се и ликовном уметношћу и негује специфичан стил одевања који се, додуше, с временом мења и „смирује”.

„Страшно ми је што људи током живота покушавају да прикрију да су посебни и другачији, и што се труде да се утопе у масу да бу били прихваћени“, каже Маријана.

„И питање је да ли ти такав, замаскиран, проналазиш праве људе и срећеш праву особу. Будите своји, пристојни, објективни, кад треба да будете реални - будите, кад се машта - маштајте, то нема граница.“

Као студенткиња права пробијала си се на креативан начин. Како је дошло до те комбинације сувопарног и интересантног?

„Право као наука, само док се учи делује сувопарно, али кад почнеш да радиш, једнако је креативно и динамично. Е сад, у тој паузи док нисам имала ништа тако креативно и динамично, у слободно време искоришћавала сам свој други део личности који је током студирања остао потпуно нетакнут, тај креативни део. Мене је то испуњавало и ја стално тврдим да ми кроз одрастање заборављамо да се играмо. Као мали имамо навику да се играмо, а кад одрастемо то нестане. А ја не желим да прихватим да ће то нестати. Зато увек имам потребу да се играм.“

То што се бавиш ликовном уметношћу, то је твоја игра?

„Јесте, искључиво моја игра у којој кршим нека правила. Колико на послу морам да их поштујем, овде их кршим. Тако настаје равнотежа.“

Каква је та твоја игра, заправо?

„Техника којом сам се ја највише бавила је колаж. Има и више стадијума развоја. У почетку су радови били једноставнији и мањег формата, а касније сам се све више ослобађала и створила радове већих димензија са неким храбријим комбинацијама, јер сам осим папира користила и друге материјале. Такође, тема је била слободнија. То је техника на којој сам се најдуже задржала.“

Како је, уопште, дошло до тога да се бавиш колажом?

„Кад сам била мала, имала сам око девет година, у купатилу нам је отпала једна плочица. Цео зид је био од белих плочица, а насред једног низа видиш празнину, сиви квадрат. То ме је ужасно нервирало. Све, као, залепиће се, а нама долазе гости, мене било срамота. У згради сам нашла неку плочица која је могла да се уклопи, али није била бела, па се није визуелно уклапала. Онда сам у шпајзу нашла зелени чај и неке лакове за нокте и направила сам пејзаж на тој плочици. Мами и тати се свидело и они су је тако залепили. Тада сам ја схватила да бих, можда, могла да кренем у том правцу. У кући смо имали разне каталоге с лепим сликама, а мени је било жао да се баце. Секла сам те фотографије и играла се...“

Фото: Маријана Кнежев, фото: Приватна архива

Који је циљ твог садашњег рада?

„Ја сам до сад покушавала да на свој начин изразим неко незадовољство друштвом у којем живимо, а пошто сам по природи позитивна, трудила сам се да то на неки начин исмевам. С друге стране, тема је проткана бајколиким светом јер мене занима надреализам. Тако је у првом циклусу слика дрвеће имало руке и ноге, певачица је била са ликом краве, мушкарац са главом сома и слично. То је баш била критика овог друштва...“

Звучи као Маријана у Земљи чуда...

„Јесте, баш тако се може рећи. Последњи циклус слика зове се „Колористички уједи” и ту ми је инспирација ово време и оно које ће тек бити, јер сад постаје тренд да људи треба да личе на све, само не на човека. Мушкарци и жене више не личе на себе... И под дејством климатских промена дешавају се деформације на планети, па сам ја стварала креатуре које имају и људске и животињске елементе, а смешне су, шарене и занимљиве.“

Фото: Приватна архива

Кажеш да мушкарац више не личи на мушкарца, а жена не личи на жену. Шта то значи?

„Мислим да вредности које дефинишу правог мушкарца никад не пролазе. То су универзалне вредности. Како да ти кажем... Недопустиво је да мушкарац носи бели каиш или да носи рози yемпер. Колико год сам склона футуристичком размишљању, с друге стране имам и та нека конзервативна схватања. Имам утисак да су људи изгубили сваки компас и кад крену, не знају где су кренули. Значи, ако идеш на утакмицу, не можеш обувати штикле, ако си на послу све треба да буде пристојно. Грозим се вулгаризма и простаклука.“


Са колажа на четкицу

Маријана Кнежев је до сада имала неколико групних и самосталних изложби. Почела је у родном Новом Бечеју, а сада је позната и новосадској и београдској публици.

Имаш ли неке планове за скорију будућност?

„Сад правим један нови циклус слика. Нису више колажи, нешто сасвим другачије. Та идеја ме држи већ годину дана. Мислим да је вредно тога да изађе из главе.“

Хоћеш нам открити о чему се ради?

„Па, могу да кажем да је подводни свет, јер сам ја одувек фасцинирана морем.“

Нема везе с колажем?

„Нема везе.“

Узећеш четкицу у руке или...?  Покушавам да извучем из тебе...

„Да, да. За промену - да.“


Како би, онда, описала свој стил облачења?

„Морам да признам да се он мења што сам ја старија. Иде ка нечему, чему сам мислила да никад неће ићи, а то је да, како сазревам, све више волим једноставније ствари.“

Фото: Приватна архива

Што се и примећује, будући да се дуго нисмо виделе, па је разлика уочљивија...

„Ето, то се види. Дакле, једноставније ствари, али ипак необичне. Свака има неки свој печат. Што се тиче стила, он је такав да ја волим да носим оно што нико не носи. На пример, звонцаре - увек сам их волела. Онда су једно време сви почели да их носе, а ја баш нисам, иако их волим. Гледам да прилагодим стил прилици. Кад год су журке, маскенбали, ја обавезно идем и то сам онда ја.“

Фото: Маријана Кнежев, фото: Приватна архива

Да ли, с годинама, имаш и мање прилике да негујеш тај свој стил?

„Наравно да у послу схватам да не могу да будем доследна. Нисам никад ни дозволила да изгледам непристојно. Све то шарено би на послу изгледало непристојно. Није да немам прилику, увек негде могу да провучем нешто своје.“

Какве су реакције околине?

„Што се тиче мање средине, тамо си увек окарактерисан као чудак. Град то више толерише и не обраћа се пажња на то. А што се тиче цртежа, породица је увек пружала подршку без претераног мешања јер се не разумеју у то. Тата је хтео да цртам коње на салашима, а ја сам им нацртала крила од очију. Нема везе ни са чим... Волим да извадим слике из фиоке, да их виде људи и да оне виде људе, будући да скоро све имају очи.“

У том контексту, колико су Војводина и Нови Сад отворени за различитости?

„Можда мање него што се на први поглед чини. Ипак се осети нека доза конзерватизма, иако је ово град. Мислим да је Београд у том смислу много испред Новог Сада. Ово јесте град културе, али суштински је изузетно тежак приступ галеријском простору за некога ко хоће редовним путем да се пријави за излагање радова. Мислим да се на томе треба порадити.“

Л. Радловачки

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести