Његову импресивну биографију отвара солистички наступ са Загребачком филхармонијом када је имао само девет година, па свирке током студија на Музичкој академији са култним загребачким бендовима као што су Филм, Хаустор, The Bastardz, Аеродром - с којим је маестро имао и први музички сусрет са Новим Садом јер је свирао клавитаруре на њиховој великој турнеји из времена мегахита „Фратело” – све до специјализације у Салцбургу на Универзитету Моцартеум у класи Михаела Гилена.
Уследили су потом бројни концерти са Симфонијским оркестром и хором Хрватске радиотелевизије, Дубровачким симфонијским оркестром, Сплитском опером и Ријечком опером, Симфонијским оркестром РТВ Словеније, гостовања у САД... За музику у Грлићевом филму „Нека остане међу нама” добио је Златну арену на Пулском фестивалу, а ту је и вишедеценијска сарадња са Оливером Драгојевићем. Мање је познато да је управо захваљујући Оливеру маестро Бјелински упознао шпанског виртуоза на усној хармоници Антонија Серана, који ће 21. јуна бити гост Војвођанског симфонијског оркестра. Тим концертом, којим ће у негдашњој башти Дома ЈНА (данас двориште централе ОТП банке) бити отворено Новосадско музичко лето, дириговаће управо - Алан Бјелински, а на програму су, између осталог, Серанове верзије „Рапсодије у плавом” Џорџа Гершвина и „Тророгог Шешира” Мануела де Фаље.
– Антонија Серана је пре доста година Оливер позвао, сарађивали смо на неколико концерата и чак је нешто од тога и снимљено. А онда смо се и нас двојица „закачили”, јер човек је веома једноставан, а свирао је са једним Паком де Лусијом и прошао цео свет. А када прођеш концертне сале од Дубаија до Москве и Рима, од Сиднеја и Њујорка до Сингапура, видиш једноставност живота и себе на другачији начин. Чињеница је, нажалост, да још увек постоји отпор у нашим „класичарским” круговима према усној хармоници јер напросто људи не познају тај инструмент. Рецимо, овде у Србији је популарна хармоника, и она је већ стекла „право грађанства” и у класици захваљујући сад већ бројним виртуозима који се свирају на врхунском нивоу. Али не знам колико, осим Серана, има виртуоза који на том нивоу свирају усну хармонику. А он са тим малим инструментом чини чуда. И не попушта, истражује нова поља, није му био довољан yез, фламенко, већ је отворио димензију светске литературе.
Чуо сам да сте управо Ви наговорили Серана на транскрипцију Де Фаљиног „Тророгог шешира”?
– Мало му је било доста Пјацоле, јер су му сви тражили да свира „Либертанго” не знајући шта све усна хармоника може. И ја сам му предложио да се сам прихвати неког озбиљнијег дела, и то најбоље из његовог краја. Де Фаља? Сјајно. И сетим се својих студија и свите „Тророги шешир”. Био сам убеђен у то да је Серано може прерадити. Проблем су само била ауторска права. Али он је разговарао са Де Фаљиним наследницима и добио зелено светло, с тим да, наравно, не сме ништа мењати у партитури, већ да само у њу може уткати свој инструмент. На крају, Серано је „Тророги шешир” припремио према оригиналној оркестрацији и заиста звучи феноменално, иако је партитура веома захтевна. Али то су изазоци које уметници воле. Уосталом, новосадска публика ће имати прилику да се у то увери.
Поред дириговања интензивно и компонујете. Недавно сте завршили „Љубавнике” по либрету Ваше животне партнерке Сандре Сагене, иначе свестране уметнице - песникиње, кантауторке, кореографкиње, плесачице, ауторке хитова Тонија Цетинског, Ванне, Иване Банфић, Јасне Злокић...
– У питању је оперско-балетски мјузикл у 16 слика, а окосница приче је љубавни троугао саксофонисте, пијанисте и певачице. Драма која иде до великог бола, као и свака љубав, и има срећан завршетак, као не баш свака љубав. Мислим да ће посебно бити занимљиво људима који су хедонисти, оне који воле фино вино са одличним сиром, који док гледају добар филм воле удобно се сместити, да их ништа шпицасто не ремети, да их ни музика коју слушају не убада... Оркестрација је, бићу субјективан, јако лепа, за широку публику, а такав су суд дали и неки моји пријатељи који су је чули. Не може се подвести под класику, иако је класично написана. Без ритам секције, без струје, за велики оркестар и велики хор, за велики ансамбл балета. Око 120 људи би се требало наћи на сцени. Зато још чекамо „извођача радова”. Велика је продукција, потребна је замашна инфраструктура да би се „Љубавници” извели. Дело је преведено на италијански и енглески. Видећемо...
Посебно поглавље Вашег ангажмана везано је за едукацију најмлађе публике?
– Задатак свих нас је да клинцима пружимо могућност да се макну мало од мобилних телефона и рачунара. да дођу, опипају инструменте, чују их и осете ону врућу енергију која се ствара трењем жица, дувањем, ударањем по перкусијама... Није уметничка музика, нису опера и балет баук. Али јако је битан приступ. Рецимо, оно што је радио Леонард Бернштајн у серијалу „Yоунг Пеопле'с Цонцерт”. Ми смо нешто слично, све до короне, годинама радили у Лисинском са Симфонијским оркестром ХРТ-а у сарадњи са Глазбеном младежи, односно Музичком омладином. Сваке године нова идеја, нова прича: „Карневал животиња”, филмска музика, балетске минијатуре. И телевизији се то свидело па су и снимили, рецимо Моцартову „Чаробну фрулу”, коју смо припремили као - пробу. Сви смо били лежерно обучени, убацили смо и „режисера” који нас је као водио, па некаква такмичења... Заправо, направили смо својеврстан перформанс са интеракцијом дечице, управо како бисмо им се што више приближили. Све је то игра. Ми ипак живимо одређени век и треба се зна играти и уживати у тој игри, била она „озбиљна” или „неозбиљна”. Јако волим музику и волим се њоме „играти”, и неизмерно ми је задовољство када сарађујем са људима који имају исти такав поглед на музику, који за њу живе. Нажалост, од короне се не ради ништа и можемо се због тога сви посрамити. Јер с клинцима се радити мора, константно, то је ужасно важно за опстанак и наше и уметности уопште.
Сликарско платно пуно боја
– Волим балансирати, да не буде музика баш све у мом животу. Истина, не скачем с падобраном као Стефан Миленковић, али зато уживам у свом врту, још од детињства волим да узгајам биљчице, да сам у природи, уз земљу, уз море... Изузев неколико година у својству диригента Симфонијског оркестра ХРТ, целу каријеру сам практично слободан уметник, јер сам осетио да тако најбоље могу функционисати. Било је тешко, успона, падова, али нисам био закачен за једну кућу и могао сам бити отворен према сваком новом пројекту. Нисам водио само класичне оркестре него и клапе, и тамбурашке ансамбле, и хорове, клецмер бенд, забавњаке све до Евровизије, свирао у бендовима... И није ми жао, возао сам се у комбију од тамо до симо, спавао, свирао, осећао публику, енергију. Тако се моје „сликарско платно” и напунило свеколиким колорима различитих временских периода, различитих звукова и сазвучја. И данас публика од мене и музичара с којима сарађујем и којима верујем, и који мени верују, добија оно најбоље. Е сад, да ли је то на неком светском нивоу за тројку, четворку или петицу, то ме не занима. Суштине је да дамо све од себе, јер грешака ће увек бити. И Берлинска филхармонија прави грешке. Само мањи број (смех)
На том се фону јавила и идеја да се балет за децу „Петар Пан” Вашег оца Бруна Бјелинског, који је са великим успехом извођен у ХНК, постави и у Српском народном позоришту, поготово сада када велика сцена поново добија ротацију, која је била кључна за загребачку сценографију?
– Мог оца често описују и као композитора за децу, зато јер су његова музичко-сценска дела Пчелица Маја, па балети Петар Пан, Пинокио и Мачак у чизмама, јако популарни. Јако је добро познавао дечју машту, а како је и сам био разигран, написао је маштовита и разиграна дела. Писао је изузетно вешто, захтевно али и прозрачно. Његова музика је жива слика, тематски врло истанчана, јасна, а контрапункт и оркестрација за велики оркестар пуни су и садржајно богати. Расположења се брзо измењују, баш као и у бајкама. И некада су деца у ХНК и Лисински долазила аутобусима и упознавала се са том дивном уметношћу која се може и слушати и гледати. И било би ми заиста неизмерно драго да Петар Пан постане део репертоара СНП-а.
М. Стајић
