Певамо о љубави, тузи и свему што човека чини. Срећемо, делимо и певамо... А када се људи сретну и речи заплету - то је „Калем”, тако овај јединствени музички састав описују његови оснивачи и чланови - певач, виолиниста и композитор Стефан Илић и гитариста, композитор и аутор уџбеника за учење гитаре Душан Поповић Липовац. Њихов „Калем” специфичан је по томе што изводи традиционалну музику балканских простора, али „одевену у ново рухо”, милујући публику најлепшим звуцима који лако пронађу пут до публике.
Неке од најлепших песама које су до сада снимили представиће и новосадској публици - 27. септембра на концерту у Синагоги, где ће премијерно отпевати и оне најновије са новог албума „Трагом снова и предања”. То је био довољан повод да поразговарамо са Стефаном и Душаном о њиховој музици и јединственој мисији коју неуморно настављају - да ову врсту музике приближе модерном човеку и свим узрастима.
Пред почетак лета издали сте албум под називом „Трагом снова и предања”. Којим то сновима трагате у новим песмама и шта је била инспирација на новој музици?
Стефан: Наше ауторске песме су стваране у народном духу, па се може рећи да смо трагом предања већ добро утабаним стазама досањали оно што је већ остало иза наших претходника.
Нови албум промовисаћете и пред новосадском публиком, на концерту у Синагоги који је заказан за 27. септембар. Какав концерт припремате овдашњој публици овога пута?
Стефан: Поред онога на шта је публика већ навикла на нашим наступима, волимо да изведемо неку песму која је из краја у коме наступамо. Такође, биће и сјајних гостију из Новог Сада, који заиста има прегршт изврсних музичара.
Не одустајете од традиционалне музике, која је од почетка ваш заштитни знак. Колико је у време када је у тренду потпуно другачија музика тешко савременом човека приближити културном наслеђу које ово поднебље чува, како и описујете вашу мисију?
Душан: Из угла публике, до музике је лако стићи. Из угла музичара, потребно је да се неке коцкице сложе да бисмо стигли до публике. Оно што је до нас је да нудимо квалитетну музику, како са свирачке, тако и са продукционе стране. Што се публике тиче, људи који траже овако нешто, лако нас нађу, а што се тиче осталих, код њих је потребно да пожеле да се отворе нечем другачијем у односу на оно што им се сервира сваког дана. Чим се ослободе тог „музичког притиска”, сами долазе до квалитетне музике.
Многи извођачи неретко више придају значаја видео спотовима, а мање музици. Мислите ли да данас музика нужно мора да буде и визуелна како би привукла већу пажњу и имала целокупан концепт или се полако враћамо и слушалачкој култури?
Стефан: Наши аранжмани су заиста такви да захтевају посвећено слушање и ми смо срећни што нам публика искрено посвећује пажњу. Ипак, трудимо се да наше ауторске песме забележимо и оком камере у чему нам свесрдно помаже Драган Јереминов, млади режисер из Ковина. Пред сам концерт излази спот за песму „Нисам мор'о, моро моја”.
Осим што чувате традиционалне песме од заборава радили сте и ауторску музику. Шта вам је инспирација за стварање нових песама, а да, опет, не одступите од онога што је препознатљиво за Калем?
Душан: Инспирација се може наћи било где, јер су ово бесконачно инспиративни простори. На пример, песма „Месече” је почела са идејом словенске антитезе, чак је први текст и био у тој форми, али је она природно еволуирала у оно што је данас. Песма „Нисам мор'о, моро моја, мори”, како се изворно звала, је игра речи која је могућа у нашем језику, али се поново развила у љубавну песму. Инспирација може бити било где, али након изворне идеје, увек следи рад и уобличавање у оно што је звук „Калема”.
Како бирате којим ћете традиционалним песмама удахнути нови живот својом верзијом и изведбом?
Душан: Даћу вам пример за песму „Кад сум бил, мори Ђурђо”. То је једна дивна врањанска песма за коју нисмо знали ни Стефан ни ја. Десило се то да је један Стефанов познаник препознао оно што ми радимо и осетио да је та песма нешто што ми можемо да обрадимо на леп начин. Мало је рећи да смо се обојца заљубили у ту мелодију и мислим да је аранжман за њу изашао за два сата. Неке песме дођу тако, а неке тражимо тако што преслушавамо песме одређеног краја док не искочи једна са којом се повежемо.
Које су вам песме до сада биле највећи изазов, а на које сте најпоноснији?
Душан: Други албум затвара инструментална композиција „Под гором”. Одмах смо знали шта желимо, али смо имали проблем да пронађемо тонове који то рефлектују. Чак смо и ушли у студио са једном верзијом, снимили, послушали и сложили се да то није то. Било је потребно време и промишљање, било је потребно да идеја сазри и у једном моменту се то и десило. Сада, када је свирамо, осећамо управо то што смо желели.
Шта мислите, будући да су многи народи пролазили овим крајевима и остављали свој траг на културно наслеђе Србије, чија се то музика најбоље „накалемила” на традиционалну српску и на коју овдашња публика најбоље реагује?
Стефан: Утицаја је много и било би неправедно изоставити некога. Ми и даље „калемимо” неке наше музичке утицаје на традиционале и увек уклапамо оно што нам се чини најбоље.
Владимир Бијелић
