Она је свој последњи концерт одржала у Београду, 18. јуна 2011. године, када је видно растројена изашла на сцену и није могла да заврши концерт до краја. Део публике јој је звиждао, јер нису могли да разумеју да несвакидашњи и ванвременски таленат носи велико бреме, које певачица светског гласа, није могла да поднесе. О њеном животу је снимљен документарни филм „Ејми“ који је публика одлично прихватила, али породица није била задовољна. Отац Мич Вајнхаус је након смрти написао књигу о својој кћери под називом „Моја кћи Ејми“, а пре два месеца нови филм о чувеној певачици најавила је и њена мајка Џенис под називом „Ејми Вајнхаус: 10 година после“, чиме ће бити обележена годишњица смрти.
Према најавама, већи део филма је из угла њене мајке, Џенис Вајнхаус, али се појављују и други чланови породице, као и пријатељи који деле са публиком сећања на певачицу. Осим интервјуа, биће приказан и материјал који до сада није виђен у јавности, а који је уступила њена породица.
- Џенис има мултипла склерозу, па жели да сними овај документарни филм како не би заборавила детаље из живота своје ћерке- наводи ББЦ, на чијем ће се каналу и емитовати филм.
Режисер Асиф Кападија стоји иза документарца о животу Ејми Вајнхаус, за који је њен отац, Мич, рекао да садржи много неистина. Управо зато, и њена мајка се радује новој прилици да исприча шта жели.
- Не осећам да је свет познавао праву Ејми, ону коју сам одгајила и драго ми је што ћу сада моћи да дам људима увид у то каква је она заиста била - рекла је Џенис Вајнхаус.
А каква је заправо била Ејми? Таблоиди су је развлачили по насловницама, пратећи сваки њен корак, а из свега се може извући - хиперсензитивна и емотивна, без маске и фолирања...
Певачица је само дан пре смрти признала својој докторици да је поново почела да пије, али и рекла да не жели да умре. Ипак, на увиђају у њеном стану, пронађене су три празне флаше вотке, те су јој фанови пред кућу, осим цвећа, доносили и флаше алкохола, највише вотке и вина, које је најчешће и пила, као да су желели да с њом попију последњу чашу.
Страница „Белешке са психотерапије“ објавила је на на свом Фејсбук налогу подсетник на десетогодишњицу концерта у Београду који је одржала, или покушала да одржи Ејми Вајнхаус.
- Посетиоци концерта, неки од њих јавне личности, сведочили су како су певачицу чланови њеног менаyмента буквално изгурали на стејџ, упркос очигледном психичком и физичком растројству у којем се налазила у том моменту- пише на овој страници.
Након ње је наступио певач Моби који је отпевао Ејмину најчуванију песму „Рихеб“, тиме шаљући поруку свима шта мисли о целој ситуацији.
- Након глобално нешто повећане свести о темама менталног здравља, анксиозности, депресији, траумама, болестима зависности, након покрета попут #миту, #фрибритни итд. Ејмин менаџмент ставио њено емоционално и физичко здравље испред уговорних обавеза и профита те спречио њен излазак на позорницу, уз претпоставку да су ове тврдње истините- питају се са странице Белешке са психотерапије и настављају да ли би публика другачије одреаговала, фанови спремније потегли ове теме, породица и пријатељи били одлучнији, да ли би и сама певачица спремније потражила помоћ, не релативизујући и не романтизујући своје стање оном старом „Све је то рокенрол“.
Одговора нема, као ни Ејми више, али можда се могу извући поуке из једне од најтрагичнијих фотографија наступа у историји музике.
- Она сведочи о дубокој емоционалној боли младе жене, с једне стране врло талентоване и успешне – с друге стране врло рањене, једном животу прерано завршеном, животу који је уз мало више емпатије, стручне помоћи, другачије друштвене и еснафске климе, свету можда могао подарити још фантастичне уметности. Тако огољена и сама – као да је сама загрлила своје унутрашње дете, у покушају да му пружи утеху. Немогуће је разумети и разговарати уопште о болестима зависности све док се не запитамо какво то олакшање – и од чега – особа налази, или жели да нађе, у супстанцама или зависничком понашању- написао је Габор Мате, а преносе „Белешке са психотерапије“.
Своју прву гитару је добила са 13 година како је не би стално позајмљивала од брата, а прву песму написала је годину дана након тога. Избачена је из музичке школе због проблематичног понашања, тачније пирсинга изнад усне, који је после био њен заштитни знак, као и ајлајнером исцртане очи и велика пунђа.
Специфичан стил, како у музици, тако и у облачењу, и све већем броју тетоважа на телу, донео је и прве странице таблоида, које је касније често пунила проблематичним понашањем, а уследила је и зависности од алкохола и наркотика.
Након краха њеног брака са Блејком Филдер - Сивилом, којег и криве за њене почетке редовног конзумирања хероина и крека, због чега је и завршио у затвору, што је она тешко поднела. Исте године када је умрла постхумно је објављен албум “Hidden Treasures” са обрадама и необјављеним песмама; ипак, њено “враћање у црно” (“Back to Black”), са којима су се поистоветили људи широм планете, одвели су је у вечну славу.
Рођена је 14. септембра 1983. године у Лондону. Њен отац каже да јој је још као беби пуштао Френка Синатру, као успаванку, па није ни чудо што је њен први албум, објављен 2003. године, понео назив “Френк”. Овај албум јој је донео номинацију за престижну награду “Меркјури”. Још тада су се могли чути озбиљни текстови које је Ејми сама писала, али и још познатији контраалт и звукови блуза, соула и yеза. Вратила је ове музичке правце на листе најслушанијих песама, а популарност јој је брзо расла, јер њен дубок и озбиљан глас није ишао уз њену танану грађу, која се све више смањивала, како је слава расла.
Маша Стакић
